Delo

СИМО МАТАВУЈВ •г О ДВАДЕСЕТПЕТОГОДИШЊИЦИ (1873

98) ЊЕГОВА КЊИЖЕВНОГА РАДА. II (СВРШЕТАК) Велики део Матавуљевих приповедака сведочи да је он — како пише Јован Храниловнћ,) — „великн вештак у избору згодних момената нз народнога живота, у којима се очитује права карактеристична особина онога краја и скунине људи, којн су баш предмет његовој г1рпповести.к При том он пише подједнако снлно и слпке широких оквира, поуздано владајући свим обухваћеним граднвом, и поједина обличја у њнма. Он је пз онпх средина саздао знатан број типова о којима се може слободно псписати оно што је М. Цар казао само о онпми пз црногорскога жпвота: .Типови су у тим сликама живо нацртани, нриродни на опет зато оригнналнн, те читаоца подсећају на оне тучне медаље у крупном реље<1>у, на којимасе салицп истичу с највећом нрецизношћу и очевидношћу.ц Мислим да се пстп таки створови могу наћи с реда н у приповеткама пз других крајева. Довољно је напоменути: мајсторе Мпту и Тиму (у „Нововерцима"), Пнлипа Врлету (у „Приморским обличјима“), Срдарину, Фра-Брна и друге неке Фратре и редовнике (у „Бакоњи**), Амруша и Бодулицу (у иБодулици“ н „Новом свијету"), попа Стева и „абоката“ Кирпјака (у „Иреображењима“). Ипак се Матавуљево приказивање стварнога живота у многим његовим нриповеткама јавља само као градивни елеменат, који ои ставља у службу другим елементима и задацима: стварност му је, у такнм догађајима, само за то да слике из ње употреби као просту грађу за уметничку обраду каке мисли, понекад с каком тенденцијом. Ето на нр. „Ново 11) У „Јавору“ за 1892 годину, бр. 18—21: „Иравад савремене цриповеткс и Симо Матавул,.и