Delo

482 Д Е Л О је вндео. Ако тада седне ннсати, он ће бити снлан слнкар. понекад јак сатирик па н безобзиран карнкатуриста. Те се дрте, чинп. мн се , најјаче јављајуу ирнповеткама писаппм у месгу из чнјег су жпвота.. Бољега примера пе треба но шго је његово цртање некнх страна београдскога друштва у „Нововерцима“ и ,Спиритистама“. То чак бива п при првој јакој евокацији заиамћенпх ранијих слнка. Ето у „Стражиловуц прве обраде „Како је Нјевалица нзлнјечно Фра-Брну“; онде је само цртање и смејањеТако оп и у прнватном разговору , пошто о комегод истресе разна чуда, од једаред се преобрази, застане па почне: „али„. знаш... он опет, с друге сгране...“ Тако исто ваљда, мало ио мало г често у току самога рада, проговара у пнсца саучешће према лнчностнма о којпма пише; оне му нису само смешне, нлп само крнве, оп за њиховим делом. постунањем. или под спољашношћу нрве им осо(>пне, почиње у њима осећатп људе, па брзо зачне снмпатију према њима. Од туд је у ,Бакоњиц (Задругина издања) сачуван сав реалисам н сав хумор из ирве обраде („Како је Пјевалпца“ птд.), али је пад њим прслетео дах српске душевиостн. Таки Матавуљеви радови, а такпм су после прераде постали готово еви у оних десет свезака, иису списи у којима су као под р-уком судскога писара сухо н хладно прибедежени догађаји, као што противници обичнобеде реалпсте; у њима пису побележепе само спољашње појаве, него се видп да писац нпје залуду прошао кроз онолпко лично искуство п кроз онолпко света. н да му није на празно било његово философско читање п размишљање, већ да је под љуском спољашњостн .загледао дубоко у суштину друштвених појава. Узмимо само онога необнчнога јунака и остала главннја лица приповетке „Ђукана Скакавцаи. У тој су нрнчи слике тако живе, а тако оригпналне, сама је радња на многим местима тако драматична, н гдавнс су и сноредне личности тако лспо оцртане, даби се могло рећи: шта се ту још може тражити од писца ? ! Па опет је писац још дао. •1есте ли сс запитали шта казује та нрнча? Опа прнповеда о једном огранку снрова а чворновита породичнога стабла, које се не да „нн седдати ни уздати“; њега су дакле узели у војску, и он се из ње п исиод. њених уредаба враћа као неко морално чудовшпте: улази у мпрну и озбнљну домаћу средину и уноси раздор п нропаст. Така слика ннје у жнвоту никака реткост, и ако је обнчно много умеренпја, а кад њу умегнпк нренесе у књнжевност оиако како је Матавуљ урадио у „Ђукану“, његов се рад не може назвати површним. Пе даје он само лепе н широке слике стварности, оп много пута продирс, што реку, у смисао жнвота, у ирппцин догађаја. Тога елемента има у њсговнм ириноветкама , нод веселомг шареном, бујном ириродпошћу живота, више но што би се на први мах рскло. То се мсђу тнм не впди сваки нут, јер Матавуљ ш> правилу на го не обраћа чнтаоцу пажњу; не само што му но казује изрнчно н гдаспо,. него неће ни прстом да укаже; оп се задовољава да сама ствар оставн на читаочевој души утпсак, који неће остати без последпца. Овакн .је исги Матавуљ и у приказивању психологије својих раднпх лица у прпноветкама. ()н ретко тумачи, ситнећп нх, њпхове осећаје; тако