Delo

484 Д Е Л О чини костуром п(1 који ћо повешати и ноизлепљивати своју уметничку грађу и од тога створити своје дело. Тн су сижети (обично љубавне интрпге), као ресултат пекадашњега живота, стања мапгге и друштвеннх ногледа опдашњнх људи, ушлн с иравом у своје време у књижевпост, па се од тада, с много мање права, предајус колепа па колено новим књнжевним радницима п њпховнм читаоднма. Као н многп бољи модерпи писци, Матавуљне сматрада му те вештачке н конвенционалпе елементе треба мешатн с једром н пуном жпвота грађом, коју му иружа садашње друштво. Он од данашње стварпости тражн све на и потку пли костур својим радовима. У гоме је јамачно нов елеменат вредности, праве н трајне литерарне вредности његове; кад се дубље погледа, наћи ће се да створови, који тако постану. пмају довољно естетичких елемената које мора признати свака шпрока, права наука о умегности. У том смнслу Храииловић пише: Матавуљ ,.иогађа опо што чпнн приповетку чедом уметностн и нојезнје. те нас већ у почетку увађа 111 шеДјаз гев, знајућн као нрави реалиста течај своје прпповестп удеситп тако,'да ми особе његових приповедака већ у иочетку упознајемо: као неко средиште приповесног темата којему у течају нриповестп дознајемо, у згодно време, најпре део садашњости. онда део прошлостм, онда мало по мало прелаз из нрошлости у садашњост н најпосле сној дпсонанса прошлости и садашњости, буд’ у облнку веселога. буд’ жалоснога, буд’ трагикомичнога свршетка*. Значајно је нак п за уметничку вредпост Матавуљевих прича н за њћхов успех код читалаца, што он те нове *потке“, изаплете“, „раснлете" итд. налазп врло обилато н врло срећпо. Он је нп]>. узео за предмет једне своје ирштоветке погранпчну борбу кучких Срба с Арнаутима н приказао је јамачно како до сад није таку борбу ни један српски књижевннк. Алн пије узео за повод оно пгго толпке српске нриповетке и песме о борбн српској с турцнма, каку отмнцу пли у општс Вулум турски па опда освету, све са впше или мање романтичне примесе. (Уноредн за то п саму ,.Смрт Сманл-аге Ченгпћа“ Мажуранићеву.) Он узима нешто са свим друкчије (читаоии ваљда знају шта, а и натнис сам казује да је тамо неко „учипио као Страхинпћ“ са својом неверном женом), нешто што је збнља бпло, а што, иоред све своје стварпости, пнје нпмало баналио: напротпв, оригпналннје је од „најнеобпчнијих“ сижета литерарних. Матавуљ је међу тнм још срећан пгго је литерарнн укус српских чнталаца, заслугом неких његових иреходпика н нреводилаца с рускога. толико развијен да се може живо заиитересовати хоће дп н. пр. „Американаи“ Амруш успсти да у Гозопску нродре са својом радњом п тпм унесе \ н. делић „новога света“, или пгга ће бити с оним петнаестогодишњим Алексом н „сазрелим“ матурантом — хоће ли онн изаћи чисти пз искушења друштвеиих. као „дсца“ нли као „грешна деца“. Од Матавуља читаоци ие номнш.вају тражнтп причу како је 'Гристан стао уздисати за Пзолдом, како је Драгнња „одговорила осећа.јима“ Светислављсвим и како -су се узели“ на иослетку Лоца н Лпна. Од куд пак она Матавуљева питања п иредмотп имају занимљивости за дапашњи радпи демократски