Delo

СИМО МАТАВУЉ 4Н5 свет читалачки. мислим да ми нс треба објашњаватн. Међу тнм борба сгарога розонечкога света и његова срца, старе Вепове каФане, са реводудионарннм насртљивцем употребљена је уједно за таки јак конац у причи, да се за њу везују прнродно н армонично сви делови у спнсу. А Матавуљ је у томе везивању правп мајстор, што је особито у најновије време нотврдио у „Приморским обличјима“: Лјером н Дзандзом“ и „Догађајима у Сеоцу“. Напротпв ирава је занимљивост посматрати Матавуља како се мучи кад га каки обешсњачки дух (или пажња нрема захтевнма неких критичара?) наведс да и он по старој моди заплете пнти: лепо донекле, све по типару, плете и расплиће, док му се ваљда ие досадн, те се угледа на Александра Маћедонца и од једном све нресече, и ако томе но оппм правплима нпје било места. Тако њему међу тим не би ии мало било потребпо радити. Његове прнповетке нису нп оевојиле српске -читаоце пнтересним заплетнма старих Фабула, и њиховим неочекиваним расплетнма, већ свим оним другим што чини спагу његова разноврсна талента. Споменуо сам јако памћење његово- II као што је ђаком могао од шале научитп наизуст 200 -300 стихова, тако необично и сад памтп живот којн јс впдео. Нема он пикаквих бележака нп запнса. Нише само из главе. Обично устане рано у утро, зимп пре зоре, и заседне па пише не остављајући пера. Тако често дочека подне; после ручка ретко кад наставља рад. Тако је на душак израдио многе ствари, од већих повелнке одломке. Седајући обично пма у глави смишљено све главније, алн му се. под пером, наметне много што нгга, па шта ннуе најпре мпслио. Тако бнва да му се у ипсању, као год велнком Инглизу Валтеру Скогу, ирича окрене у нешто са свим друго. Чнм наппше, одмах ствар прегледа: при томе' обично изоставља шго му се учппп пзлишно; тада нарочито страдају почецп. Матавуљ у том погледу сматра Французе као недостнжне узоре праве краткоће, на се н ои стара да нзбаци све — н речн и цела места, нгго би слабнло једрнну прпповедања. Због тога је Матавуљ и дочекао да о њему др. Мплан Јовановпћ, прнказујућп збирку „Са .Тадрана“ (у ,Отаџбини,“ књ. 30. стр. 319), напнше: ,Стпл је Матавуљев солпдан и језгровит — лапндаран; на украсе не полаже мпого, алп у толпко више негује у својим списима размерну депоту. Нпшта ту ннје из лншно речено : пре бп му се могао местпмине прнговорптп лаконпзам. То су нрнче солидне грађе, иа н ако нису искпћепе, оне су укусне, баш као и оне зграде у њсговој домовпнн, што су утпцале на уобразнљу пншчеву п Његов каракгер.“ На жалост Матавуљ не доснева сваки нут ирегледати ствар онако како сам жели. Уредници пздања којима је сарадннк ретко кад дају да му се мастило добро сасушн. За го бн онн билп веома кривп пред нсторпјом српске прииоветке, кад не бн бнло нечега што онн могу ставити у тас добрпх дела на теразијама којима ће пм се душе меритп: њпма дугујемо велнкн део Матавуљевпх радова. Као правп јужњак и Гловеппн, он бп сс ређе сам канно на инсање но што му онн дају. Овако нема куд од њнхне иавале. Обично, да пх мало за