Delo

328 д е л о По граду је бпло пуно енглеских војнпка. Изјутра су их будили рогови, а легали бн уз енглеске трубе и добоше. Јевропа је цела била под оружјем, приближавао се највећи догађај у историји, али је честнта Пегн 0’Дауд, које се то тицало толнко исто, колпке и све остале, ћаскала п даље само о Белинаслоу, о коњима у глинмалоискпм шталама, о кларету, који се тамо ппо. Јоснф је чннпо своје примедбе о сиггу, који се у Думдуму прави. Амалија је мислнла само на својега мужа и на то: како ће му најбоље своју љубав посведочнти, као да од тога и нема пречега посла у овом свету. Нема сумње да су онн, што отварају хнсторпју н размпшљају о том шта би могло испасти да није, но несрећн, тога и тога бпло (а то је врло занимљив и користан начин умовања), да су они већ размишљали о том : како је баш неугодио време изабрао Наполеои, кад ће се вратити са Елбе, и пустити своје орлове из залива Сан Хуана ка Нотр Даму, у Паризу. Ови наши хисторицн веле: да је сва савезничка војска већ по неком плану била на ратној нозп, п спремљена да на нрви глас нолетп на цара са Елбе. Комисари, који су у Бечу делилп судбу Јевропе но својој ћупи. имали су толико разлога да се око тога гложе па чак и да крену једну противу друге, ону војску, која је Наполеоиа победила, да се ннје иа једаред исиречио нред њнх предмет њиховога једнодуишога страха и мржње. Овај је владалац држао сву војску на окуну, јер је заузео Пољску н не би хтео да излази из ње; онај ирптнснуо пола Саксонске, иа би је хтео задржати у својој властн; онај тамо бацио око на Италију. Све је један другом пребацивао за отпмачину; и да је Корсиканац могао у затвору прпчекати само док се овн не похвата.ју за кике, могао би се тада вратити и владати да га ни глава пе заболн. Али шта бн тада било од ове наше приче н наших познаника у њој? Шта би било од мора да му кап по кап испарн ? А дотле су обично дневне ствари н брпге, а нарочпто уживања, ншли својим током, као и да није неиријатељ на прагу. Кад су нашн путннци дошли у Брисел, где је љихов батаљон бпо уквартирен, што је како су свп тврдили билн подобро иарче среће, обретоше се у једној иретерано лепој н веселој, малој јевронској нрестоннцн, у којој је Тржпште људских таштина било подизало све своје ћепенке. Коцкало се куд оком макпеш, а играло до миле воље ; гозбе су доводиле до усхићења опога облотрбана ЈосиФа. Било је и позориште, у којем јс дивљења достојнп Каталанн раздрагавао гледаоце. Ту су бнлн днвнн појсздн па кољпма, које је оживљавао војнички сјај. Ту је био редак старински град, са својпм чудноватим обичајима и још чудиоватпјом архитектуром да иаслађује очи Амалијп и да јс прссићујс дивљењем, јер опа дотле нпкад није видела туђе земље. Тако је за сада п за још коју недељу, овако \ лепом стану, на рачуп ЈосиФа н Озберна, пунога новаца п нежне пажње према својој женп, за четрнаест дана отприлике, кад је истицао