Delo

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИНА 329 меденн месец, г-ђа Амалпја била тако срећна н блажена како нпједиа певеста ван Енглеске. Свакога боговетнога дана у то срећно доба бејаше новостн н забаве за све. Те да се походп ова црква, те она галсраја слика, то нзлет на коњпма, те каква опера. Пуковске су банде трештале у свако доба. Но нарку се шетао најодабрапнји свет из Енглеске. Г»нла је непрекндна војничка гозба. Ђорђе је сваку ноћ изводио жену на какав нзлет илн посело, и био, као н обично, веома задовољан, ге доказпвао: како се он баш са свмм покућевничио. На излет или посело са њим! Зар нпје доста било то, па да срце у овога створењца силно закуца од радостп. Тадања њена писма матери писана киптела су задовољством и захвалношћу. Муж јој је набављао чпнака, везова, драгуља п ситница од сваке руке. Ах, та он је најнежннји. најбољи н највеликодушнцјц од свпју мужева на свету! Поглед на силну масу лордова и леди од моде, који се бејаху расплпнули по овом граду, пспуњавао је нрекомерпим миљем Ђорђеву праву брптанску душу. Та је госноштина забацила била ону хладноћу н оиоро нонашање, каквим се почешће дома одликовала, те нашавшн се на тим силним јавним местима удостојила опнггења оне, које у њима затеку. Једне вечерп кад је била забава код ђенерала оне дивизпје, у којој је бпо Ђорђев батаљон, њему је иала у део част да игра са леди Блапшом Тнстлвудовом, кћерп лорда Берикреса. Јурио је и за сладоледом и понудама; сам је трчао по кола леди Берпкресове. А кад се кући вратио ра.зметао се више о контеси, него што би то н његов отац учипно. Одмах нх је сутрадан ноходио; јахао поред њнх у парку. Молио нх је да нзволе на један обед код „Ресторатера“, и није знао шта је чинно од радости, кад су оне пристале на то. Стари Берикрес није био бозна како поношљив, а и ири приличну апетиту, те би отишао куда бп га год позвалн. — Мучно да ће битн још које женске душе ту сем нас — рекла је г-ђа Бернкресова, кад се мало размислила о позиву и одазивању, које је толико хитро следовадо. — Боже, мама, ваљда неће иовести и своју жену — повивала је на то леди Бланша, која се прошле вечерн читав сахат, за трајања валцера, клацкала на рукама Ђорђа Озберна. — С њпм се и којекако може, али она његова жена... — Жена, а ја, ја, ожењен је. Чујем да му је женица необично лепа, — рећи ће стари граФ. — Иа добро Бланшо, кад је тата баш навалио да иде, да идемо и ми ; али се у Епглеској нећемо познаватн с њиме, разумеш! рећи ће на то мати. Решивши се тако да кида познанство са Ђорђем у Бонд Стрпту ова госпоштина пристаде да приседне за његов сто у Брнслу, снисходљпво допусти да он нлати њнхово пировање, а овамо показа своје доДело XX '28