Delo

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ тлштнпл 335 Оа.а удвоји срдашношћу: — На како јс моја драга Амалпја? Али што то питам: како само дивно нзгледа! Ама ко јс она флш, а ио изгледу тако добродушиа :кеиа до њс. Ви и око ње ваљда ? Обешењаче ни један ! А гле, г. Седде једе сладолед, зацело.Пзгледа да му особиго прија, ђеиерале, а што ми ннсмо до сада нмалп већ сладоледа ? — Да ли да ја одем н да вам донесем? — рсче ђенерал , гушећи се срџбом. — Допустите то мени, молим вас — рече Ђорђе. — Не, хајдмо Амалији у ложу. Мплому, слаткому мојему девојчету. Дајте ми руку. капетан Ђорђе. Говорећи то она се поклонп ђепералу н изађе у ходник. Кад бише на само она погледа у Ђорђа Озберна такпм погледом , којп је могао значити: — Видите лп вп ово, п како ја терам шегу са њим. Али он то нпје схватио. Он се био удубио у своје властите нлаиове п губио се у надутом дивљењу својој моћи у допадању, којој ннје никоја могла одолетн. Оно што је ђенерал за њима избацио бнло је такве природе, да се не би нп један цздавач усудио штамнати, све да списатељ п мете то на хартију. То је нзлазило из срца ђенералу. А п чудновата је сама но себи та ствар: како се може у човечпјем срцу зачетп и њз њега избацитн, како кад прилнке захтеју, толпко весеља и срџбе, беснпла и мржње. II Амалијине леие очп страшљиво су п стално остајале на овом пару, којн је својим поступцима толико ревповања нробудио у ђенерала. Алп кад Ревека уђе у њену ложу, њу обузе толико осећање да му она пустн на вољу, п ако је бпло пред толиким светом. Оиа загрлп своју премилу другарицу пред свима онде, бар потпупо на видпку ђенсралову дурбпну, који је сада био управљен на Озберново друштво. Г-ђа Родена Кроле поздрави се п са Џоем веома љупко. Она изјавп г-ђи 0’Даудовој днвљење на скупоценом накиту, п ннкако наје хтела вероватн: да нису неносредно из Голконде.1) Она се извијала, ћаскала, окретала, иа једног се смешила на другог намигивала, п то све у самом видном пољу ђенераловога дурбина. А кад дође време за балет (у кбјем нп једиа од ње не би лепше своју улогу умела извести) она обисну о руку капетану Добену и оде у своју ложу. Нпје хтела да је Ђорђе прати, не; њему је ваљало остатн п забављатп његову милу, дпвну, малу Амалију. — Какав је ветропир ова жеиа — промумла честнти Добен Ђорђу, кад се врати из Ревекиие ложе, докле је довео пе отворпвшп пн једном своја уста, а тако туробиа лика, као да му је но кући све поклапо. Само се иревпја н увпја као змиче. Зар ниси впдео Ђорђе: како ,је за све време што је овде била није скидала очију са ђенерала преко пута ? — Ветропнр, којешта ! Враг је њен знао, тек је опа у целој Енглеској пајфинија жена. ') Град у Пред. Инђији нрославл.ен са дијаманата.