Delo

492 Д Е Л О једве државне целине. Питање о праву посланетва таквих држава према томе је Фактичко питање, које се не може решаватн у опште већ иосебично за сваку такву државу п тако рећи за сваки моменат животатакве државе. Међу васалним државама и државама под протекторатом било пх је н има их и данас које ужива.ју право посланства у већој или мањој мери, докле га друге никако немају. Колпко је ногрешно начелно решавати о томе ннтању најбоље се пак види из прнмера са Бугарском, којајеонда кад је г. Гершић своју књигу писао пмала сво.је агенте само на извесним дворовима, и чијим се агентима ннје тада прпзнавао дипломатскн карактер, а која је себн допустила, да у току штампања књнге г. Гершићеве, ОЈвори своје агенције на свим дворовима где је имала иптереса да их држи и да стече својим агентпма прнзпање њиховог дипломатског карактера. Кад једиа полусуверена држава нлп држава иод протекгоратом поставн своје иретенспје на право послансгва, кад захге да друге суверене државе иримају њене посланпке иризнајући им дипломатски карактер и да у исто време својим заступницима код ње даду псти такав карактер, то се питање има расиравити према Фактичним односима којн стоје између сизерена или протектора с једне, и васала или протежеа с друге сгране, а не никако према гледишту ко.је снзерен нли протектор буду заузели. Докле сизерен или протектор буду Фактички пмали толико ауторитета према своме васалу или протежеу, да су у стању ирибавнти његово поштовање н тачно вршење за оно што су они уговорили и утврдили а што се дотиче васаловнх или протежеових интереса плн се односп на његово земљиште, све дотле стране државе имају дужност да се огранпче на дипломатску везу са сизереном н протектором Чпм пак буде противно констатовано, да васал или протеже не признају обавезну силу уговорима и споразумима, које сизерен или иротектор закључују у њихово име са другим државама, те друге државе су у праву да ступе у непосредпе динломатске односе са васалом н протежеом. Тако на пример кад Турска, као сизереп, тражи да се бугарским дипломатским агентима не признаје дипломатски карактер, онда она треба да је у стању доказати, да друге државе могу пуноважно и корпсно расправљати питања, која се односе на Бугарску , са дипломатским представницима турским, који су код њнх акредитовани. Лош неке ситие напомсне и замерке. Тако г. Гершпћ говорећн о дмпломатским органима заборавља да изложи н да подвргне критнци организацију нашега министарства спољ. послова. Псто тако говорећи о праву посланика на богомољу н вршење црквених обреда, г. Гершић је иропустио прилику да изложи, како Аустро - Угарска ирактикује то право у Београду н какве је све последице она у Србији извела из тога права. Најзад ми бн у овој прилици радо проговорилн о иашој дипломатској струцн, којој је г. Гершнћ поклонно озбиљну пажњу у одељку где