Delo

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТИНА 101 ми све необнчно испада за руком — рекао је. Алп га од умора није могла спастп ни необична срећа у коцкању, и оп убрзо устаде , стрпа добит у џепове и оде у биФе, где псгтразни внше бочица внна. И док се он ту гласно разговарао са околнима и смејао прекомерно раздраган, пађе га Добен. Добен је обишао н карташкп сто да тамо потражп својега пријатеља; био је блед н озбнљап , док му се другар заруменио и био весео. — Ура, Добе ! одп да изврпемо коју, стари Добе! Славно је Дукипо вино. Хеј момче, дај ми још једну ! — и он нружи своју уздрхталу руку да му се још налије. — Изађп Ђорђе, — рече му Добен врло озбиљно. — Не пиј. — Ппј море. Нема од тога ништа боље ! Пиј и тп да ти се зарумене мало те јагодице! Здрав си! Добен ириђе и шану му нешго. Ђорђе на то скочн , бесно повика ,ура“, нспи, тресну чашу о сго п одмах оде са пријатељем нод руку. — Непрнјатељ је прешао Самбру — рекао му је Виљем. — Наше је лево крпло већ у послу. Хајде; за три часа одлазимо н мн. Кад је кући дошао од узбуђења је сав дрхтао од тако дуго очекнване н опет тако пзненадне вестп. Шта му је стало сад до љубавн и ннтрига ? Сем овнх мисли надало му је још маса других при његовом журном повратку кућн: и његов пређашњи живот и изглед у будућност, оно што га може лако постићп, жена. можда и дете, са којим ће се растатп, а неће га ни видети. Како бн сад волео да није оно ноћас урадно! Могао би се бар са мнрном савешћу растати са овим ненрекорнпм створењем испред чпје је љубавн већ разапео Једну паучасту завесу ! Размишљао је о својем кратком брачном животу. За то мало времена. он је нехотпце расипао оно мало нмовине. Како је био пуст и небрига? Деси ли се што њему, шта њој остаје ? Како је само он ње недостојан? Па што је он њу узео ? Он и није бпо за женндбу. Што ннје послушао својега оца, који .је према њему бпо увек дарежљнве руке. Његова се душа пспуни надањем, кајањем. амбицнјама, иежношћу п саможивим сажаљевањем. Он ссде и написа оцу ппсмо, сећајућн се да је тако чпнио н онда, кад је полазно на двобој. На нстоку је већ забељивало,кад је он затварао опроштајно нпсмо. Он га запечати п целпва натппс Стаде мислнтп како је лудо напустпо својега дарежљивога оца и онолнку љубазност којом га је овај обасипао. Кад је улазно погледао је бно у Амалнјииу сиаваћу собу. Она је мирно лежала н, но нзгледу, очп су јој бпле заклопљене, п њему мпло бн што она спава. Кад је са забаве долазпо кући, вндео је својега иосилнога како спрема стварн за одлазак. Овај разумеде знак његов да тише ради, п он то учпни и брзо п без шума. Премшпљао се да ди да оде те да пробудн Амалпју, или да пише њеном брату : да јој он јави за одлазак ? Уђе да је још једном види.