Delo

П У Т Н И Ц А К. М. Стањукови^ (Свршетак) XI Нос као што треба. Формаст нос! — неколико пута понови у себп Бакланов, грозннчаво шетајућп с краја на крај моста. Његово је самољубље рањено. у њему је узаврела злоба и на самога себе што се тако „опростачио“ и на путницу што је насмешљиво одбила његову понуду, не казавши чак ни обпчне у таквом случају речн прнјатељства, и на Цветкова за то, што та „лепушкаста будала“ високо ценн себе. ,,Деран!“ — злобно рече у себп Бакланов, тражећи да у речн ,,деран“ нађе најрђавнје стране. Он је и лаковеран и беспутан и у опште пустахнја, а у новчаннм стварима неуредан. До ушију је у дугу. „Ни до данас мн не враћа двадесет долара“ — сетп се Бакланов и одлучи, да му пх сутра затражн. „Ни она ннје довољно проницава, ако верује онаквом дерану!... Кокетујући с њиме, она га не намењује за мужа... Нема се шта рећи, красан би то муж био... Просто једна смејурина!... Али ако овај „нитков*- имадне успеха ?... С помишљу на то у Бакланову се распалп силна жеља да „ниткову“ пресече грло и стшнте рукама ограду на мосту баш као да је место ограде зграбно за грло потпоручника... — Ви-де-ћемо! — прошапута он и на једаред се продре на заспалог значара: — А што дринцаш. канаро, а?