Delo

64 Д К Л 0 — Напротив, жао ми је свију. Сви су ме мазпли својом пажњом. Врдаши — весело помислн Степан Днмптрнјевић и пастави, пошто малко испружи у страну краташну здепасту ногу. А ничега се другог нисте присећалн? Нисте опазили да је с моје стране бпло и нешто више од обпчне пажње? проговори у неком усхпћењу старији офпцнр, коме се н онако малене очп још внше сузнше, као да се хтедоше са свим сакрити од препуноће осећаја. „Ето, почиње се!” — помисли путница преплашена, иа рече: — Како не, ја сам видела вашу доброту п заузимљивост, на чему сад1 вам особнто благодарна. — Ннсте са свпм погоднлн, далеко је од тога, Веро Сергпјевна... Нпје само заузимљнвост, ннје само доброта, него, да вам отворено кажем: озбиљнији осећај... Изгледало је да сте се и ви, Веро Сергнјевна, показпвалп расположенп спрам мене... Не стидите се, молим вас, — уметну Степан Димитријевнћ, кад виде да путпнца зграби рубац да угуши смех, којц је беше снопао — нисам ја дете, већ солндан човек, четрдесет ми је годнна, н ја сам дошао к вама с озбиљппм намерама... врло озбиљним п оснонно процењеннм... Одавно се ја спремам да окусим од среће домаћег жнвота, алп све до овог времена не еретох особе, која... која бп изазвала у мени толико осећања, док ме коб не нанесе на вас под небом далеке Америке... Степан Димитрнјевић застаде, да намнрисаннм рупцем обршпе зној, који потоком тецпјаше низ његово лице, а за тим још с већим одушевљењем настави: — Ја нисам зао човек, карактера сам одмерена, волећу вае и чувати као најскупоценијн бисер... Мој службени положај осигуран је и нешто мало остављено за црне дане... Смем се надати да сте се и ви после тешких искушења зажелели мирног пристаништа и да ћете усрећити самохраног човека давши му реч да ћете бптн његов друг и његова жена, с осећајем изговори старији официр. — Кроз шест месецп ми ћемо се вратити у Русију. Дуто није чекати. Надам се да се и ја вама донекле свидим, Веро Сергијевна? — заврши Ј