Delo

II У Т Н И Ц А 65 Степан Димитријевнћ осмејком пуним поуздања н чекаше одговор. Међутим путница ћуташе оборене главе те да сакрије засмејано лнце. Толпко самопоуздање пзгледало јој је преко мере смешно! Степан Димитријевић који је имао ту бубу да сматра себе за неодолшва човека, протумачно је њено ћутање са свпм друкчије и нескидајућн с њеног лепог стаеа замасљеннх очпју, прошапута нежно н умиљато: — Драга, Веро Сергијевна!... Не стидите се! Подигнпте главу... иогледајте ме... Вп пристајете, је лиУ... Не колебајте се за Бога... Ви ћутите?... Дед, пружите ми вашу дивну руку у знак да прнстајете... Путница подиже главу п напрежући се да буде озбиљна, те да не увредн Степана Димитријевића, одговори му грицкајући усне: Хвала вам на толпкој части... али ја ее не мислим удавати. Степан Димитријевић се сроза и наивно упита: — Дакле не’ пристајете? — Као што виднте... — Но можда то није последња одлука... Ви ћете се јонг размислнтн и... — Не, Стенане Димптријевићу, то је свршена ствар... — Онда опростите... А ја сам се, право да вам кажем, надао... Шта ћу... Преварио сам се... Надам се да ће ово остатн међу нама... Нека вам Бог да срећу, Веро Сергијевна... И стругнув ногом онако како су га још у кадетском корпусу училп, Степан Димитријевић, који у свом животу прогута п пету корпу, удали се не толико увређен, колико пзненафен. „Он је сматрао путннцу за много паметнију, а пзлазп да је то сасвим глуп бабацО — високомерно рече самом себн Степан Димитријевић. Кад је ушао у офпцирски салон бно је црвен као печен рак ц без префашњег блаженог изгледа. Овог пута ручак је прошао с неком натегом. Све као даДе нешто тнштало, сви су се недругарски погледали. ПоДело XXI о