Delo

П 5Г Т Н II Ц А — Сад цдите — скоро гневно шану она, одгурнув потпоручннка... Ово вам је за спомен... Ппшпте !... Она нзвадп нз косе ружу п пружи му. Дркћућп од радостп он прптпште ружу на усне п прошапута... — Дакле после шест месецп... — После шест .. Одлазнте... Одлазнте... Молим вас... Он оде обзирућп се свакн час да још којп пут види белу слпку, која је по мраку лагано за шпм пшла. На клипер се вратио у једанаест сати осећајући се тако срећан као никад дотле и брижљпво скрпо ружу у скрињицу — Како пде брат Јегоре, је ли добро, а ? — угшта посплног Јегора кад овај улазаше у кабину. — Добро је, ваше благородије! Је ли по вољи да вечерате. — Да вечерам! ? Ко још данас вечера?... Јегор испрва помисли да је шегов господин шенуо памећу, а по том му текну кроз главу да је се он можда сасвим „погодио“ с путницом на копну. Цветков надгвири у офицнрски салон. Тамо сем Ивана И вановића и оца Јевфеннја не беше нпкога више. Сви су били на обали. Спазивши срећно, весело лице потпоручника, „дедо" незадовољно кашљуцну мислећи да га је путница преварила н да према обећању које му је дала, није приволела свога лудог поклоника да не иде за њом. „Биће да му је дозволила да нде за њом ”, — са зебњом у срцу помисли он, кад чу од Јевграфа Ивановића да Цветков узима од њега 500 долара на зајам. — Од куд ви тако рано с копна, Бладимире Алексијевићу? — упита Иван Ивановић. — Па немам никаква посла тамо... — А наши су сви отишли у позориште, одакле ће на вечеру н наравно с женскадијом... — Па ако ће. Не завидим.