Delo

БОГБЕ икад него никад 459 је оставида своју улогу велачанствене неукорљнвости, извирила, колико је могла, иреко впсоких зндова великосветскога манастира и учинила ип ј'аих раз.... на само је неку проговорила с талнјанскпм граФОм, једном се срела с њпм у шетњн, н написала му просто писамце да јој пошље ноте.... Ганх раз ! новинало је цело друштво, које је навикло да њу видп свагда хладном и безукорном — и нпшта више. У њој се при граФОвој појави био ночео тоннти лед сгрогога васпнтања и прпстојности, али при првом неспокојству тетака, при шапату света, она је одмах победнла нгру жнваца. Овде морам нризнати потпуну своју немоћ у приказпвању личноспт СоФије Бјеловодове. Ја нисам тада нознавао нпмадо, а н сад познајем, мадо круг у ком је она живела, и ту је крптика имала сасвим право. То је досадан почетак из кога сасвнм неуметничкн пзбпја замисао да се покаже како се реФлектовало развпће нових идеја у загвореном кругу великога света. II ништа оспм претензија није изпшло нз тога покушаја, Оснм тога мене је заводила на зло мисао да изнесем ннз женских портрета. Л» прва ннје испао за руком, други. умпруће Натадије, цртан као Бјеловодовин, у педесетнм годннама, такође је блед. То је нзмеђу осталога отуда што сам се журно и гледао даље у дубину романа, не заустављајући се задуго на тим спореднпм појавама. Мене су већ привлачпда блиска ми лица п места где сам се родно п одрастао, и та лица бабушке н унука, целог провинцијскога становннштва п послуге, н сва околнна, по признању свих, изишли су код мене жнвље. Тамо код СоФије п НаталпЈе састављао сам, овде сам цртао са жи* впх лнчности. Уз то, у том међувремену, од 1840. -1862. г. (када сам поново долазио на Волгу) п моје је перо дакако доста морало сазрети и оснажитп се у раду. Чпни ми се да сам 1859. нли 1861. г. штампао две трп „еиизоде из живота Рајскога“ у Отаџ. Заииси.ча н једну епнзоду -Бабушка“ у Сувременику. Да руски живот ннје размакнуо, мигом моћне руке, своје оквпре, мн бнсмо се сви зауставнлн на оном ступњу на којем се зауставпо Рајски. С њпм су се сдагади тада многи нашн ннтелигентпн људн који су се сматрали нанреднима. Њпх су називали романтнцима, крајњим ндеалпстима. Онн су за сада још јурплп к новоме, много су говорплн, постављадп себн идеале, бацалн се с једнога посла на други, тражилп рада: н гу, у тај период, отишло је много узалуд изгубљених талеиата, којп нису нмали одређена пута, свеснпх цнљека, н упронашћавапих н својом рођеном п општом обломовштпном. Ми бисмо сви уирлн о знд. н пнсади бисмо II даље нразве звучне стихове плп сдикали једне п исте иојаве свакидашњег више природног, жпвотпњског жнвота. Код Рајскога, осим утицаја шго су га на њ чннплн време и новн догађаји, пратио сам још с већим ннтересом ннтересантан, психолошкн или физиолошки ироцес како се појављпвала та нокрегна н упечатљива ирнрода у његову лпчном животу. Управо то како се снага Фантазпје у