Delo

460 Д Е л о уметннчким природама неупућена на свакидашњп рад, на уметнпчко стварање, бацала у сам живот и сптне појаве овога красила својнм бојама, лропзводећи те чудноватости, често одвратноети, којима бива обилан жилот уметннка по целом свету. Празна Фантазија у таквнм природама најчешће се баца у СФеру осећања, у све облике п врсте љубави, ексалтирајући, стварајући идеале, док из свега тога не нзиђе каква грозннца или шала, нешго јадно н смешно. Тпм веџбањем у осећањима а особнто у љубави, занимао се међу •осталпм н значајни омиљенн кутић старе обломовштине. Срећом руско је друштво сачувао од пропастн застоја спасоносни прелом. Из виших СФера владе синули су зраци новога, бољега живота, продрле су у масу нублике испочетка тихо потом гласпо речп о слободи, гласници нгго су објављивали крај сељачкоме ропству. Даљина се размнцала иомало и открила светлу перспективу будућностн. У књнжевности су смелије стали одјекнвати гласови иредставника новпх ндеја. Дакако тај нов дах проже и моју мисао п Фантазију. Ја сам свршно Обломова п оквирп нотоње епохе тј. ВуЏња стадоше ми се впше размнцати. Двадесет година трајало је писање тога романа — друкчнје није могло бити. Роман је писан како је текао сам живот те перподе. У Обронку, на мојнм пигмејима, у маленом језеру, огледало се ста ње врења, борба старог с новнм. Ја сам нратио реФлекс ове борбе у познатом мп кутпћу, на поздатим лпчностима. Цратио велпм а требало бн рећп гледао и цртао, чак не мислећи како примчивим уображењем прпмам у се личности н појаве, обојене бојама тренутка, и таквима их враћам натраг т. ј. стављам на хартију. У том је сав процес. Ја сам не могу гледати на своје романе друкчије до у њихној сукцесивној везн. Живео сам у три епохе, и оне су оставиле трага на мени и на мојим делима, у животу који мп .је био прнстуначан, колико ми је достало снаге и талента. Рајски је у завнчају објавио псту војну старом, преживелом. Он ратује с. бабушком, пренире се, љути се, алн је воли као матер; борп се с Мартом п с Вјером. Али се бори из кориеинх нзгледа и с двема последњнма као н с Цјеловодовом. Машта раздражена њиховом лепотом вуче га да их нобеди. По једна га обезоружава сиојом детпњском чнстотом. друга свесном снагом. Набушци попушта зато што н сам, н ако сс борн прогив мекуштва. госпоштиие н старог начина живота, радо спава на меканој постељи, добро једе, н чак као нрави снн Обломова гунђајућп даје Јегору да му скида ципеле. (Обломов је захтевао да му Захар обува чарапе).