Delo

Д Е Л 0 Нисам. Казао сам, разуме се, да је срчани недостатак, н да код деце то често пролазн без последица. Он сам нема наде. Али се Нолањецки нпје лако подавао несрећн, па ће рећи: — Шта ми је ту један лекар. Ваља се о детету постарати за времена. Могло је битп да лекар и не познаје болест. Ваља .је одвести специјалисти у Монахијум,1 или самога њега амо довести. То ће госиођу Емилију убити, али је тешко наћи излаза! Внаш шта. Можемо и то избећи. Ја ћу га довести, и то с места. Госпођи Емилпји казаћемо да је у град дошао тај и тај чувени лекар специјалиста, те да се можемо с њиме посаветовати о Литки. Не може се оставити без помоћи. Само ваља да му пишемо, да бн знао како ће према матери ноступати. — А коме мислиш нпсати? — Па коме? Градски лекар зна каквог специјалисту. Хајдмо одмах к њему да се не дангуби. Тога истога дана све је било урађено. Увече су обоје отишли госпођп Емилији. Литки је било добро, али је ћутала н бнла зампшљена. До душе смејала се и на мајку и на својега прцјатеља, обома исказивала захвалност па бризи и старању, с којим су је они обасипали, али Полањецки нцје могао њу да развесели. Како су му у глави киптеле само мисли о њеној великој несигурности, н преко евоје воље узимао је оио њепо нерасположење као знак да се болест свејаче развија, као предосећање смрти, и страшљиво је у себи говорио, да она није таква, каквом је обнчно била, као да су некп концн прекпнути, који стоје у вези с животом. Страх му се .још више увећао кад .је госпођа Емилпја рекла: Литки је добро, али знате шта ме је молила? Да се вратнмо у Наршаву. Полањецки с великим трудом угушп узнемиреност, обрати се малој п рече чннећн се веселим: — Ах, ти, самовољко мала! Зар ти не би бнло жао Тумсеа? Деврјче стаде махати својом илавом главицом, па мало после одговори: — Ннје. Очн јој се заводеннше од суза, али их брзо нокри трепавнцама да ко не оиази. — Шта ли јој је? — помисли Полањецкн. 1 Минхен.