Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 85 А код ње .је била врло проста ствар. Ето у Тумсеу дознала је да ће да јој одузму њенога пријатеља, њенога „господин Сташу,“ њенога најмилијега друга. Чула је да он воли Марпну Плавпцкову, а дотле је држала да он воли само њу и маму њену. Чула је да њена мама хоће да га ожени том Плавицковом, а дотле га је сматрала као искључно своју пмовпну. Не могући се домислити шта је то што њој прети, ипак је осећала да ће тај „господин Сташа“ отићи од ње и да ће то бити неправда према њој, нрва, коју је она у животу дочекала. Па да јој је ко други то учннно, мање бн је болело, него баш мама н тај „господин Сташа“. То је било неко врзино коло из којега јадно дете није умело ни могло пзаћи. Како сад да се љути на њих? Види се да они тако хоће, да то желе, да им је то потребно, и да ће они бити срећнп, ако тако испадне. Мама је већ казала да „господпн Сташа“ воли госпођицу Марину, а он се није противио, те се треба повући, угушнти сузе и ћутати •бар пред мамом. II тако Литка прогута прву горчину у својем животу. Да, морала је она уступити јер је болест лош лек и онако болесну срцу, с тога је то уступање могло бпти потпуније а јаче трагнчно, него што је могао замислити ико нз њене околпне. Два дана доцније дође лекар специјалиста нз Монахијума, п проведе два дана у Рајхенхалу, потврдп у свем мњење меснога лекара, Госпођу Емилију потпуно умири, а Полањецкому каза: да дете може живети месеце и године али ће му жпвот бити једнако о концу, који се може прекипути каквим било поводом. Рекао је да малу треба штедети потреса душевних и веселпх као и тужних и бдити над њом што је могуће јаче. Окружише је старањем п нежношћу. ПГгедели су је н од најмањег потреса, само је нису поштедели од највећих, као што су Маринина писма. Али ехо онога, које је тај дан дошло, зазвонило је у њеним жудним ушнма. Могло је до душе опо у прах сатрти њену бојазан за „господина Сташу,“ али је ииак силно потресло. Цео се дан колебала госпођа Емилнја да лп да покаже писмо Полањецком или не. Ои је све једнако запиткивао има лн каквих вестн нз Кремјења, те бп морала лагати, кад би хтела затаити да је дошло писмо. У осталом осећала је да је обавезна да каже Полаљецкому истину. јер је знала на какве ће нанћи тешкоће.