Delo

86 Д Е Л О Друго вече по доласку писма, иошто је отпратила Лнтку да спава, отпоче сама разговор о том предмету. . — Марнну је до срца заболело што сте продали примање на Кремјењу. — Дошло пнсмо? — Да. — Можете ли ми га показати? — Не. Могу вам само прочптати веће одломке. Марина је као убијена. — Зна ли она да сам ја овде? — До данас ннје могла добити моје писмо; али мн је за дпвно чудо што јој Машко ннје ппшта казао, а он је сад тамо. — Машко је отпшао за Кремјењ. пре него што ћу ја амо, те нпје био сигурап да ћу ја доћи у Рајхенхал, а нарочпто што сам му последњих дана говорио да хоћу да мењам нлан. Госпођа Емилија оде у свој кабинет да донесе шкатулу с нисмима. Кад се врати за сто ноправи лампу, на онда седе нрема Полањецкому, отвори шгсмо, али, пре него што ће почети да чита, рече му: — Знате, господине, нпје ту њој само због продаје прпмања. Него знате... Мало јој је главица напуњена, па је за њу пмала продаја н друго значење... Њу је заиста снашло велико разочарење! — Госпођо, другоме коме никад не бих признао, али вама ево отворено казујем. Учинио сам једну од највећих лудорија од кад сам жив, али ни за једну нисам страшније кажњен. Она управи осетљнво на њега своје благе плаве очн: — Сиромах господин Полањецки! Па то сте се ви добро загледали у Марину. Не питам пз радозналости, него нз пријатељства... Потрудила бих се, знате, да се све то поправи, али да знам гшуздано да је... — Знате ли чим ме нридобила? — ирекиде је нагло Полањецки. Онпм првим нисмом! У Кремјењу ми се допала! Почео сам о њој мислити. Говорио самсамсеби: та бп била уми.љатија, леиша, него ма која друга. То је таква, какву ја за себе тражнм. Али шта даље? Ја сам се давно зарекао: да не будем иопустљнв н да не дам своје. А ви знате кад човек нешто одлучи, држи се тога као пијан плота, ма само нз амбиције. Сем тога у сваком од нас има но два бића, од којпх једно критнкује оно што другп ради. Онај други ночео мп говорити: „Окани