Delo

Д Е Л 0 Н,Ч вас нскреио и из дубппе душе, и знам да бар иа ваша срца могу рачунати." Наступн тренутак мучања, а затим Полањецки рече: — Тако, дакле! Лпшио сам је Кремјења, али сам јој бар послао момка у кућу. Говорећн то он није ии слутио да је у писму написала Марина без мало тако од речи до речи, а само госпођа Емилија намерно прескочила, не хотећи га цвељати. Још кад се Марина прошле зиме бавпла у Варшави Машко је чпнно озбиљне кораке за руку њену, те није требало бозна какве досетљивости на да човек сазна зашто је баш он куппо оно примање од Полањецкога н дошао сад у село. У том .је бнла сва грчнна, К()Ја ј°ј Је заливала срце, п увреда, коју је осећала од Полањецкога. Треба ову ствар извести на чистину — рећп ће госпођа Емилпја. Послао самјој просиоца! — одговори Полањецкп — пе могу се изговарати као да нисам знао за намере онога. Госпођа Емплија окретала је неко време оно писмо међ својпм нежним прстима, иа онда пзненадно рече: Не може то тако остатп. Ја сам хтела да вас двоје спојнм за то што сам вам пријатељица обома, а сад имам још један разлог впше, а тај је ваше туговање. То би био мој неуспех н ја тако вас не могу оставити. Немојте губитн наде

Полањецкп јој дохвати руку и принесе је к устима. Вн сте најбоља н најблагороднија жена, коју сам ја досада видео. Била сам претерано срећна — одговори госпођа Емплнја — н како је само један пут к срећи, то бпх хтела да н моји пријатељи њиме пођу. — Пмате право. Тај је пут, или га н нема впше! Кад већ живим желео бих да тај живот комугод чиме користи. — А ја кад сам се примила улоге проводацпке, први пут у животу — рече смешећп се госпођа Емилија — хтела бнх исто тако да се то свршн. Ваља нам сада само размислитн шта нам остаје да чинимо. Говорећи то она подиже очн у вис. Светлост од лампе падаше јој свом јачпном на осптно а још врло младо лпце, на њене .јасне косе, над челом нешто угргурене, п беше у њему печега тако дпвнога, тако девојачкога, да Полањецком, н ако