Delo

ПАТРИЈАРХ БАРОН ЈОСИф РАЈАЧИЋ 417 тратнл. На престол Архијепископски возведен ничпм лучше, пачеже стропотњеје и соблазннтпљњеје жнтнје своје указивал. Безмјерни раскош п расточеније не точију својего јему прпстојашчаго, но и народнаго имјенпја, јавннј соблазњ, спмонија, киченије, гордоје и деспотскоје над подчињеним господствованије, неправедноје достопнств и ухљебљеннј церковних раздајанпје, Братиј своих Епископов оклеветаније н умаленије бнла својства усопшаго Архијепискога и Митрополита нашего (п. о Семинарији стр. 46.). II ово рече Рајачић за митрополита Станковића, који је седео на мптрополитској столици од 11. новембра 1837. до 31. јула 1841., дакле и не пуне 4 године, и после ког је припало народним фондовнма 36.402 фор. („Српски народни фондовп“ од др. Милоша Рајпћа, Карловци 1864. стр. 41. и 50.); дочим је Рајачић седео од 1. октобра 1842. до 1. децембра 1861., дакле пунпх 19 годпна, па у народне фондове нпје од његове оставнне утекло внше од 18.473 фор. 59 иов. Мнтрополит Станковнћ, поред свег тога, што је бно велнкп „кицош и сујетан“, ипак ннје тражно за себе и своје угарско племство, што га је врло лако могао добити; дочнм је Рајачић већ пред смрт тражио баронство аустријско, које је добио, како за себе, тако и за евоја 2—3 сродннка и њнхове потомке. Једино, што се може казати у похвалу Рајачнћу, то.јето, што он није бно симониета. Ну, која корист отуда, кад је он врло често највеће ништице и незналпце постављао за парохе на најбољпм парохијама, за проте, за игумане и архимандрпте, који су, под њиме, толике манастире упропастили. У опште, за време његово, настојатељн манастирскп могли су радити, и радилп су шта су хтелн. Он пх је управо и упућнвао, да приход од расхода не буде већп од неколико форината нли крајцара. Мудрост Рајачнћева може се видети п из овога. Као архнјеппскоп п митрополит, Рајачић је написао 9. јуна 1847. свој „Завет“. Како је Рајачпћев „завет“ гласно у целостп, не зна се, као што се не зна само нн данас, него још ни за његова живота, где .је он. Бпће да он сем 16. тачке п ннје више од њега нпшта написао. Једино се за њега зна из „Српског Дневнпка“' бр. 77. од 1864., у ком је штампана његова 16. тачка, коју ради њене.