Delo

П Е В Ц II 423 скошно одело, н онако бела, мека лица, чисто се светли. Дпра девојке, шалн се с њима. Оне га распнтују за његова раскошна весеља, расипање, вођење ора; кад ће којој од њнх да платн, да она води коло на којој свадби? Јован зна да је он највише дошао ради комшинице, кћери богатог газда-Марка, која неће доћи, пошто јој је отац, као са сваким комишјом, тако п са мајстором им у свађи. Он дошао њој у инат, да сутра ове, Софка и друге, кад почну прпчатп ко је био на вечери, кажу да је н он био. А дошао и са оцем и мајком. Отац му тамо у собн, стар, сув, црвен. Само још никако да се одвнкне од сељачких чакшира без гајтана, минтана од клашња, и оног његовог ношења бисага о раменима, као док је био сељак, средњег стања, не тако богат. Тако псто од тог доба остало му још н оно чувено друговање с нарочитим неким поповнма, друштвом, идење сваке зиме по месец дана у села, у риболов на пастрмке. Док мајка Сарајдарова, сестре му опет, као пз богате куће, држале су кућу богато, отмено, строго. II зато отац му, немогући да се навнкне на одаје, намештаје, такву строгу богаштпну у својој кући, чисто се издвајао, остављао женн и кћерима да намештају, носе се, понашају како треба, доликује богаству им, а он се држао онога свога старог. Зато је п сину, Сарајдару, донуштао да ради шта хоће, да расипа, бесни. Поред њпх, знао је Јован, да је сад тамо п стари ХаџиРиста, брат Сарајдарове мајке, сув, чист старац. Од старостп чнсто се спекао. Сптна лица, белих очију, са шпроким глаткнм алевнм фесом. II ма где, било у соби да је, бнло напољу, увек огрнут колијом, увек с бројанпцама са Хрнстова гроба. Па, поред мајсторова еснафа, ту је н његов сестрић, Васа, лончар, са својом лепом женом. II он леп, плећат, округла наочпта лица, црних очију; али, ваљда евесан своје лепоте, свагда мало подругљива погледа. Увек готов да се коме подсмехне. II онје био више у кујнп, по кући, међ младима, женскнњама, девојкама, него тамо међ осталима. Само сад, осећајућп као неко поштовање, да је овде међ равнима са собом, чак н вишим од себе, био је без оне његове понесености са лепоте, без подсмеха; већ је био искрено весео, а предусретљив, срећан. А сви су били срећни. Кућа увучена, ограђена, као одвојена, исиуњена светлошћу, тонлотом, мирпсом јела, људи, њи-