Delo

II Е В Ц II 425 Али Јован зна да се он сада, ма да бп овде радо био примљен, као стпдн свог заната, што је касаппн, увек у прљавим, не лепим хаљинама, боји се да се ко од њих не снебива, а опет сада чпсто као љубоморан на њих, Стојана, Јована, Сарајдара што га оставили сама, као у инат њима сигурно се негде завукао н тамо чак на крају вароши седи, пнје. А после, око пола ноћи, кад овде настане пуно весеље, и он са свирачима прође тобож случајно, а овп изиђу, зову га. Ма да су гости већ свн дошли, опет, тамо у гоетинској соби, нзгледа као да није још све ту. А то се впдело по свима, и гостима тамо у собп, н њима овамо у кућн, по оном честом, тпхом излажењу, улажењу, извпривању, највнше по оном уздржаваном расположењу, да као није још ред, није све као што треба. Чека се још нешто, па да онда... А то је био долазак владичин. Мајстор, увек, на свако весеље п њега је звао, нешто ради побожности, нешто ради угледа. А п владика му је увек долазпо, ако не баш и на вечеру, а оно тек сврати, пли јавн да не може. Али — знао је Јован — сада, после јутрошњег певања Стојанова у црквн, после мајсторовог истицања, поноса због Стојана, ндења због тога с нрвим људима после службе владицп на честитање, сада ће владнка сигурно доћи. Сигурно га очекују, нарочпто мајстор. II зато онда ово као уздржавано расположење, покаткад тихо идење, шапат из бојазни да се његов долазак неће чути, приметити. Док чу се: — Ето деда-владике! На капији указа се како улази фењер лелујајућп око ногу неког внсоког човека, а иза њега видела се погурена сенка са још једним пратиоцем. Најстарнји мајсторов син гологлав излете нспред куће, до степеница. После чу се како се сагиње, љуби владику у руку. Затим нспред степеница чу се старачко кашљуцање, скупљање бројанпца, мантије, да се што лакше пење. У кујни гологлав мајстор погнуо се ка улазу, ка владпци, раширпо руке и несвесно маше, као да се жене, чељад што впше склоне, те да је шпри, слободнији пролаз владици. Услед падања, метанисања нпко му не чу поздрав, не виде га, само се осети како с мајстором уђе у собу, п отуд онет устајање, метанисање, благослов, журба, подметање и намештање да што боље владика седне. II кад је сврншо владика са седењем, наместио се, онда као сви одахнуше.