Delo

Затим тнх, пажЈвив разговор. После једва јрдном већ поче н вечера, уношеље, постављање, служење, али некако ужурбано тпхо, с трепетом да ли је све као што треба. Па и овамо, у кујни, међ њима, Јовапом, Сарајдаром, девојкама, наста иста утајалост, као зебња. Јован, пошто сад мајсторовп спновп пред владиком морали гологлави да служе, немајући шта да ради, стојао је н чисто му било непрпјатно све то, н владика, п дворење. Чекао кад ће све то да прође, вечера се сврши, владпка као увек после вечере да нде, јер не остаје никад дуго, као да сам зна како због њега не могу гости да се веселе као пгго треба. Ко зна колпко је Јован стојао па вратима од кујне приљубљен, одупирућп се главом о подвратак, тако да му с .једне стране било двориште прошарано млазевима светлостп нз собе а пза дворпшта, у мраку, варош, из чпјнх неких удаљених крајева, улица доппре по која песма н свирка, а с друге стране она утајалост, укоченост по кућп због владпке, ма даје вечера одавна била свршена, већ кафу уносе, ппју... Ко зна колико бн тако још стојао, да га из тога не трже мајка Стојапова. — Јоване, где је мој Стојан? Он се трже пзненађен, а још внше се изненади кад впде њу, њено некако усплахирено, преилашено лпце, као да Стојан није ту, у кући, већ бог зна у каквој ногибијн. — Ту је! Једнако чудећп јој се, одговори. А п она као да се бпла тргла, п сама изненадила нггајој је то било да тако што ппта, па кријући то одговорп прибрано. — Треба мн да га нешто питам. У том из собе нзпђе мајстор. Алп да се само појави, наредп што. — Где је тетка Злата? поче да пита за мајку Стојанову. Она чпсто уплашено оде од Јована к њему. — Ево ме!... — Хајде, зове те владика, рече јој мајстор тихо. Она пребледе. — Ао, немојте ме! као бранећи се, и, сама незнајућн због чега, поче да се одупире. Мајстор као да то не прпмети, већ се врати и ндућн нспред ње, уведе је у собу владицн. Јован после њена падања на колена, теменисања, целивања руке владици, чу из собе владичин глас.