Delo

•ЈЕДАН ОТАЦ ОТАЏБННЕ 317 — Чудновато је и страшно искушење судбине, дабашја и он морамо принети на жртвеник Италије оно што нам је најдраже. 25, Виктор Емануило и Поерио. Говорећи једног вечера с Ђузепом Девннченцијем о Ноерију о Сетембринцју, о Пики, о Спавенти, о Шалоји и о толиким другим патриотама, којн су годинама и годинама чамели по тамницама, потсећао је на њихове патње и на јуначко трпљење... — То су вам нрави људи, једпни који могу посејати и учврстпти слободу у једној земљи! Али, реците мн, драги Девниченци, је лн нстина: да је Фердинандо II (напуљски краљ) понудио слободу Поернју под погодбом да му овај иште опроштење, и да је тада понуђени одговорио: „не ја од краља већ он од мене треба да иште опроштење, пошто је погазпо устав на који се заклео, угњетавао моје суграђане; а ја који претпостављам бити гањан него газити и угњетавати друге, не могу се нпкад одлучити да учиннм корак који не сматрам часннм.“ — Да, Величанство, то Вам је потпуна пстпна. — Алал му вера! Таквн људи мп се свнде. 20, Један указ и један сонет. Један млетачки бегунац политички, новинар и монархнста, био је нзвесно време републиканац. Као такав написао је н један сонет против Виктора Емануила, којије овоме дошао до руку, те је дознао и нме писца, тада малог неуказног чиновника у министарству грађевина. Мало затим надлежни мнннстар је поднео краљу на потпис указ о наименовању овог бегунца за редовног чиновника. Кад му је иало у очи име новог чпновннка, краљ умоли мннистра да се за час притрпи, прође у другу одају, из које се вратн с једним листом у руцн. — Познајете ли рукопис ново предложенога чиновника? — Познајем, одговорп министар. — Онда прочитајте овај листић. — Ово је његов рукопис. II пошто је сонет прочптао, извпнио се н молио је за допуштење да поцепа указ. — Не, поценајмо боље сонет, одговорпо .је краљ, и помозимо бедном бегунцу. II тако је п учињено.