Delo

342 Д Е Л 0 — Да. Хтела бнх да сам блнзу Литке. Рекла мн је Најстарпја: да ћу бити у почетку у самом дому, а после кад се оспособим за посао у којој од овдашњих болница. Сем да се деси што неочекивано. Дотле ћу бити у дому, н сваке недеље биће ми слободно да одем до Литке. Полањецки стегао зубе и ћути. Само је гледао у њене нежне руке као од воска и помислио: „II она хоће тим рукама да негује болесннке.“ Али је у исти мах погађао да она хоће пре свега нешто друго. Осећао је како се иза оне њене мирноће н резигнације крнје бескрајњп бол, силан као и смрт, којп вапије за смрћу из свнх сила душе и срца. Просто је хтела да јој смрт дође без њене крнвице, не као њен грех, него као заслуга, за коју ће као награду добити састанак са Литком... II сад је тек Полањецки дознао за разлику између бола н бола, жалости н жалости. И он је волео Литку, али у њега поред жалости за њом и успомена о њој беше још нечега, неког интересовања за живот неке радозналостп: шта ће после бити, неких мисли, неке воље, неких тежња. Госпођи Бмилији није остало нншта, и ако је ишта још на свету занимало, ако је волела оне, који су њој били блиски, то је било само због Литке, преко ње, и у толико у колико је што било у свези с њом. Полањецкоме тешко паде то дознање н тај растанак. Бпо је јако привезан за госпођу Емилију, а сад осети да тај ланац прска једном за свагда, да се њпхови путеви разилазе у том тренутку, јер он иде даље, путем живота, а она пак хоће, да јој жпвот што скорпје догори и узима посао, истина благословен али који превазилази њене силе, да би што пре стигла до смрти. На ту мисао би му се уста стегнула. Али мало доцније она оданост коју је према њој осећао, преовлада, те поче говорнтн истпнито тронут а љубећп јој руке: — Драга госпођо, нека вас сам Бог чува и тешн! Ту му недостаде речи, а она не пуштајући његове руке рече му: — Никад вам нећу заборавити што сте онолико волели Литку. Казала ми .је Марина да вас је она верпла, и зато знам да ћете битн срећни, јер је иначе Бог не би тако надахнуо. Колико вас год пута видим у животу толико ћу пута помислпти: да је ваша срећа Лнткино дело. Нека бп се њена воља што пре исиунила н нека вас Бог благословн.