Delo

362 Д Е Л 0 полд Ранке, н Гизо. У својим успоменама она прича за Ранкеа, како је он нмао обпчај, да ходајући тамо амо по соби, говорп језиком којн је бно смеса инглеског, француског, немачког, талијанског, шпанског илатннског; — и који сем њега нико ннје разумевао, али га је он радо култивнсао. Леди Дуф познала је Хајнеа, кад је била дететом, у Булоњу, у једном хотелу, она га описује као јаког, омаленог, доста кратковпда, са страсним изразом око уста. Познанство је било при ручку, чујући да она са мајком говори немачки, умеша се и он у разговор са њом, казав јој: „Кад се вратите у Инглеску, можете својим пријатељицама причати да сте познали Хајнриха Хајнеа“. „А ко је Хајнрих Хајне?“ уппта мала Дуф. „Он се — прпча леди Дуф — слатко насмеја, и моје не знање не вређаше га. Доцније смо често заједно шеталн и беспосличпли по пристанишној обали. Он ми је причао пнтересантне приче о омађијаннм рибама, морским девама, аветнма п т. д. Његова прпчања беху вазда фантастпчно смешна, гдекад хумористична, н врло често патетична, нарочпто кад му таласи доношаху поздраве са северног мора. Једног ми дана рече да се песма ДУепи 1сћ ап Јетет Напбе/ односина менеи моје црне очи.“ II после дуго и дуго годнна, леди Дуф долазн 1854 г. у Париз, и чујући да је Хајне веома болан, она му пише: да мала девојка, којој је он пре неколико годнна у Булоњу причао тако лепе прпче, жудн да са њим говори, и ако се сећа, то нека јој одредп згодно време за посету. Хајне јој одговори, да одмах дође, и она дошав, Хајне се сећаше најмање ситнице пз прошлостп, нарочнто се сећао једне инглеске баладе што је тада иевала. „Лежао је на правом брду од душека, тело му је било такп мршаво, да је изгледао као какво мало дете; очи беху махом затворене, а лпце тако јадио, тако исцеђено, да је у свему личио на Ессе Ношо каквог старог немачког сликара. Његов глас звонно је полагано, и чудим се жнвости, са којом је у нркос томе говорио. Јасно се вндело дајету дух савладао тело. „Кад сам ушла у собу, нодиже трепавице са танким белим рукама, пузвнкну: ,Боже! мала Луцпја је порасла, и пма мужа, то .је ч.удноватоЈ Затим озбиљно питаше: да ли сам срећна и задовољна, молећи ме да доведем и мога мужа, он се нада да сам срећна јер сам као мало дете била тако весела. Ја му одговорнх да одавна нисам тако весела, као што је иекад мала