Delo

ХАЈНРИХ ХАЈНЕ 3(55 само на којем старом талијанском портрету, које нредставља једну од оних великих госпоја, у које су талијански вештаци из XVI века били заљубљенн, и стварали бесмртна дела своја. .. У том тренутку Белини ми је изгледао као да је дарнут чаробним штапом, као да је преображен у неко пријатељско привиђење, и од једном био ми је тако близу срца. Његово лице сијаше у одблеску онога смеја, то је био можда најлепши моменат његова живота

Ја га никад нећу заборавити

Четрнајест дана после тога, читах, да је Италија изгубила свога на.јбољег сина.“ Па чак и на заходу свога живота Ха.јне је има своју последњу љубав, ако се тако могу назвати искрице и сећања једног тешког болника. Ту .је љубав изазвала, или боље потсећала на љубав, једна млада, интересантна, п у неколико проблематична жена — Камила Селден, коју је Хајне звао Муш (Моисћ — мува је била изрезана и на њеном прстену). Право јој је име било Елиза Крнјениц и родом је из Прага. А. Ма.јснер један велики пријатељ Хајнеов, изнео је врло интересантна откровења о њој. Пзмеђу осталога прича Мајснер, да је се са њом упознао на путу од Хавра до Париза 1847 г. — однос између њих бпо је убрзо поверљпв, п она му је на растанку дала за успомену један прстенчић, али му нме и стан није хтела казати, рекла му је нек је зове Марго. Дуго после тога, није о њој ништа чуо нити је видео, тек 1849 г. иосети га једна госпођа, н у њој позна он Марго, и ма да је сваки дан к њему долазила, ипак му нн тада није хтела да каже своје право име, ни свој стан; идуће 1850 г. Мајснер је био у Лондону, и, какво изненађење, кад је видео г-ђу Марго у елегантној екипажи, са једном старом госпођом, где уђоше у једну јувелирску радњу. Кад ју је Мајснер поздравио, она му је одговорила, да је се упознао. Шест година после смрти Хајнеове, добије Мајснер ппсмо, у коме га позива да одмах дође у Парнз, кад је овај дошао н са њом се вндео, она му се представила са правим својим именом као Елиза де Кријениц. То је сва њена истори.ја, како нам Мајснер прпча. Кад је њу Хајне први пут видео, тада јој је било 28 годнна, коса јој у вптицама падала прако њежног лица, а њене плаве очи гледале су пријатно н заносно, била је не само лепа но добра и духовита. Прву младост нровела је у Бечу, затим је дошла у Париз, где се у 18 годпни уда за неког лакоми-