Delo

„ПОЕЗИЈА“ М. ЋУРЧИНА Пма тема, које су већ толико исцрпене, да би о њима што ново само геније могао изнети. Така тема је и сам геније. Бпло би свакако врло занимљиво, када би читали од генија студију о генијалности, дакле о самом себи. Кога је Шекспир на пр. држао за генија, какве је основне особине сматрао за генијалност, какво је мишљење имао о своме уму, о својим властитим делима и о даровитостн других људи? Све су то веома интересна питања, која би на се обратила не малу нажњу скоро свих литерарних радника. Невоља је само то, што до сад генији нису били тако разговорни, нити су нмали појма о оном лепом обнчају, који на пр. у новијој срнској књижевности све више отима маха и који је ностао ругло оне литерарне „пристојности“, о којој је Гете једном тако много сањао. Наши су новији писци наиме почели сами да пишу критнке и „оправдапа теоријска разлагања* о својим радовнма. Ако је ко год написао већ хрпу песама или позоришни комад, нли превео каквог славног американског песника, то одмах потребним сматра, да сл. читалачкој публици у виду какве критике већ у напред разјасни узрок, лепоту и инспирацију свога невања, и т. д. Деси се и то, да сам нисац осети своју проиаст (а то је песников пророшки дар) и тада постаје врло комичнпм, што једне своје радове узноси, а друге куди, чиме обара и вредност оних првих. А и од каке је користи оно дело, које се самоме писцу не допада? Уонште, какве користи налази ннсац у таким разлагањима, која су поред свога јадног укуса још и одвратна, безннтересна и досадна?