Delo

168 Д Е Л О уме дубоко и нежно осећати, јаче љубитн и више мрзетп него ми, и које као оно вештачка вага и на најмањи притисак претегне. Машта га је обдарила најлешппм врлгшама — опет само на основу његових песама. Читајући његове песме, ми видимо песнпка фотографисана у њима; песмом је и нехотице отворио врата своје душе, свога срца и мп гледамо кроз њих и сав н.егов жпвот, карактер. Поле бољем посматрачу не треба песннк још и изваи својих песама — које су најбоља аутобиографија — да разлаже: од куда је узео извор за ову или ону песму, шта га је руководило, да излије своје осећање према овој или оној девојцп, од куда је то дошло, да тако јако утиче на њега ова или она ствар итд. нтд. А доиста је смешно још и теоријским нутем правдатп своје певање и стављати иоезију своју у прози — у одношаје свога прпватна живота! Та ко зна о Шекспиру впше, ио да је био месарски син? — Ко зна што о његовој љубави, одношајпма у приватном животу, о његовом сопствеиом мишљењу о својим делима? II могли би још много прпмера навести, кад би нам тврдња спала на особито доказивање; али из саме историје јасно видимо, да генијални људи нису имали тај обичај, да претресају своје ситнице. То се само сада — у модерном добу — тако чини. Наши стари велпкани, кад су што написали, свакп им је ред био камен, који се приложно споменику, што им је захвално потомство позније нодигло. Кад су говорили, свака им је реч имала свога циља и одмерености: тек да се даду разумети. Нигде код њих не налазимо инскости, сујете; нигде наметања, уображености, насртљивости, афектацпје и штреберства. Али велики људи — ирави иесници — и нису спали на тако нис.ка срества, да тиме добију вредност и иреиоруком или ако хоћете „теоријским нравдањем“ својих песама постану славни, чувени и омиљеии. Прави песник сам осећа своју вредност и тиме зна, да је нешто више од других. Што би он давао на зиање великој маси, какав је он, каки су му осећаји, какав начин у ппсању песама, одакле узима импулс за њих и кака култура иа њ’ утиче? Правом п генијалноме песиику је основна особииа: да је ћутљив н скроман. Испод свога достојанства би држао, да говори о вредности својих песама, или шта више, да их правда, или у њихову корист да „замеће кавгу“; да тнме силом привуче нажњу т. ј. крптпку на његове песме и носле