Delo

169 „поези.ја“ м. ћурчинл да се нађе какав „његов пријатељ“ те да устане у одбрану његову и похвали му и добре и рђаве стране. Тиме је полемпка већ готова, и тивидиш како се у јавности, Боже, претресају његове песме. Свеједно је то, да ли се оне хвале или пак куде; ал' тек се види, да се о њима води озбиљна рачуна, а то је данашњем песннку довољно. Дабогме, да има људи, којима се не свпди то ћутање, та мистична тајанственост генијалних људи. Они би радије желели, да имају што више сплетака, пз којих би могли много што-шта констатовати, интимних података, на које би се дало много којешта надовезати, „исповести“, које би после могли анализовати. — Како је за те добро, што данашњи песници у том погледу превазилазе генијалне песнике и нема ситнице, а да је не би исказали, или песме, да је не би оправдали, превод, да га не би похвалили или у свакидашњим новипама већ унанред објавили, и тиме створили терен за своја будућа „сочнненија“. Само што је ту опет та невоља, што они још нису генији и колико год говорили о себи, правдалн и занодевали кавгу у корист својих песама — не могу они никако запнтересоватн, обратпти на се пажњу озбиљне, књижевне критике. Ннсу генијалнп, ма колико се држали да су то! Генпје се ствара — каже се обично? Створитп може се само нешто ново а к' томе, да човек што ново створи, потребно је познавање старих стварн; јер иначе чиме се доказује, да то већ није негда било, што ми сад мислимо, да је ново? Данашњи песници не баве се студнрањем старих песничких пропзвода; они се баве сами собом. Место да читају и уживају у туђим производима, они читају само — н разуме се — ужнвају у својим песмама. II то је можда узрок, да им је уметнички укус у тако великој мери покварен. Јер они се не уче на чувешш, класичннм и природннм производима н делпма напшх великана, већ уводе неке нове начиие певања, мајмунишућп стране народе, н да би се расчули н обратили на се читалачку пажњу онн употребљавају евоје лично пријатељство, да би једнн другима на помоћп били у тако ниском подузећу. Оно интнмно, снмпатично пријатељство, које тако лепо карактерпше приватнн живот нашнх старпх, великих књижевника, алп које онп ни нод којп услов нису уновили у саму лптературу, данас је нешто сасвим обпчно и оправдано, јер то данас захтева симпатија појединих „прпјатеља“ или песничких колега, да један другог хвале п крптнкују песме.