Delo

171 „поезија“ м. ћурчина 'но каз’о Др. Св. Стефановић „теоријским путем оправда своје певање“, и да изнесе свој ауторски суд о њима, па ће се ваљда тек наћи когод, који ће се упустити с њиме — Боже — укавгу. — II младом песнику је упалило. У 42 бр. „Бранк. Кола“ од 1903 одговорио му је омиљени и већ добро познати, признати песник српски Милорад М. Петровић, нисац оних дивних „Сељанчица“, које су у сваком српском срцу наишле на тако велики одзив и допадање. Замерио је наравно Ћурчину у првом реду његово разметање и нескромност и одбијао је нападај Ћурчинов нротив његових „Сељанчица“. • Замерити је свакако Петровићу, што се он, као већ признати песник упустио у полемику и обзирао на Ћурчиново писање. Та свакоме је било јасно и очевидно, зашто је Ћурчин оно писао и шта је тиме хтео? Просто то: да се о њему почне говорити, водити рачуна, писати критике о његовим песмама и он тиме да дође до гласа; а читалачка публика да се увери: колико се води рачуна о његову певању и како његове песме служе данас за полемисање и како се неки критичари боре против њега, како га други опет хвале и узносе итд. Пстина у Ћурчинову нисању, био је лично додирнут М. М. Петровнћ, те је он можда зато одговарао? Но, требао је свакако ћутањем, тим најбољим игнорисањем дати познати Ћурчину, колико је и да ли је уопште вредно обазирати се на његова пнсања? II тиме би било свршено. На његово писање не би се нико обзнрао, остало би без постпгнута циља и без озбиљне пажње. II то би била најбоља сатисфакција, колико вреде Ћурчинове песме и колико се његово писање узима у обзир. Међутпм је нанаднути Петровић одговорио и тиме јако згрешио; њега је Ћурчин намамио фино на лепак и он је и нехотично потпомогао да се М. Ћурчин рашчује. Лединн је он крив што се данас пише о песмама ном. песника; јер да он нпје одговарао, не би се ни сетио Др. Свет. Стефановић, да устане н брани свога „пријатеља“ и бечког колегу и да узносећи поезију Ћурчину обара опет вредност Петровпћевим „Сељанчицама". (Види бр. XXI. „Г1регледа“ од 1903, што излази у Мостару од Пахера и Киснћа). Али како ми изгледа, Свет. Стефановпћ и нема баш много воље, не отнада му од срца да пнше и брани песме Ћурчинове, чини ми се, да му то ннје била чак ни главна циљ, он то чини канда само нз нрнјатељске дужностп; — већ да је њему том приликом допао шака М. М. Петровић, те удрн по