Delo

173 „поезија“ м. т.урчннл а себе у обојима уздигне и препоручи своје песме — као бајаги „узевши их за подлогу“, али зато „онравдано теоријски“ само „с мало необичне полазне тачке“ и т. д. Ма како се хтео М. Ћурчин да оправда у одговору Мил. М. Петровићу, штампаном у 44. бр. „Бранк. Кола“ и да изврће кавгу са дискусијом, што тек није једно и исто, његова ће исновест о сопственим песмама остати зато јасна и очевидна, као какву је и само уредништво „Гласника“ држи, што није хтело ни да прими одговорност на себе за Тгурчиново писање, већ је то оставило самоме њему. Оно је шта више и противно томе и упућује га: „да скромност има више вредности, но што се то њему чини“; и само уредништво „Гласника“ кратко, ал’ јасно и најбоље оцењује песме 'Бурчинове, кад овако иише: „оно што је ново не мора увек бити добро, новине имају врло често успеха, само благодарећи променама моде, без икаквих стварних, добрих особина, шта више уз пркос својим рђавим особинама“. Одговара му и добацује: „да се нечије дело може не допасти и нз других разлога, а не само с тога, што читалац не би био на висини пишчевој“... као што то себи уображава М. Ћурчин. Ето као што видите читаоци овако мисли уредништво „Гласника“ о „своме симнатшшоме сараднику и пријатељу“ и немојте мислити, да је то заслуга и вредност Ћурчинових песама, што их видите штампаним у „Срп. Књ. Гласнику“ и у „Бранк. Колу“. Госп. Богдан Поповнћ познат са свога велнкога либерализма у књшкевности, хоће штампањем песама од млађих и сасвим нових писаца, да их привуче у свој орган, те да се они у њему образују, чнсто уче, извежбају. А за оно „симпатичан сарадник, наш пријатељ“ и т. д. немојте се чудпти, јер шта је данас обичније од спмпатпчннх н даровитих сарадника? Читајући дневне новости н наше књнжевне лпстове, морао би се какав напвни и лаковерпи странац зачудпти п нозавидети срећи и напретку срнскога народа. Јер данас имамо већ толико генијалних људп, као иикада досада н ко није „генијалан“, тај зацело мора бити да је глуп. Читајте само: „Наш генијалнн ромаиописац г. Н. Н. обдарио је српску књижевност опет са новом књигом“. „Наш симпатични пријатељ и генијални неснпк г. X. У. познати сарадник нашега листа отиутовао је на југ, н т. д. Овако што наћемо на сваком кораку у нашим дневннм листовнма, чпјп су сарадннцп од првог до последњег све само генијалнн људп. Геинјалан је уредник, нз-