Delo

176 Д Е Л 0 ство. У души његовој не струји љубав родољубља, не заноси се лепотом природином истински, не љуби невино и безинтересно, пдеално — песнички, већ покварено и телесно. Лирика му је подметана, осећаји и мисли не дижу високо у идеалима и надама. Он нам не преставља чисте и лепо насликане слике, из природе, које говоре к’ срцу и обожавају својом фантазијом. Његове иесме карактеришу подивљале идеје, ограпичена друштвеност, празни, млаки, ленн и блазиранп осећаји. Нема у њима оне истинитости и силе осећања, једрине и идеалне чистоте, која би требала песму да уздиже; да изазове чежњу човечија срца за песниково срце, која би прелазила у борбу духа, што тежи к слободном и тихом гледању с бурнпм покретима осећања. Таку борбу живо и рељефно описује Гете у иесмама: „На мору“, „К месецу“ и „Ноћна песма путникова“. У споменутој борби песниковој са самим собом, отвара се сва дубина срца његова, цео његов друштвени свет, због чега и постаје иесма Гетеова универзалном. А како може да нас занесе, нотресе и да нам се допадне песник — као М. Ћурчин — који млаком или сиромашном инспирацијом тражи да ефекат своје песме постигне компликованпм осећајима и сугестивним речима. Осећање нли мисао у песми такога несника не налази одзива у иашој души и она ће нас само онда моћп заинтересовати, кад се песник потруди, да своју идеју, свакидашњу ствар прикаже у живој одећи, оденутој бујном фантазијом и дубоким осећајима (ал’ не ноквареним) и да мисао своју обдари истннском н чнстом тонлином свога песничког срца. Песник интелитентан, као што је наш песник, свакако се заноси за лепим, уметничким и — разуме се — модерним стварима; али он мора тако исто да се одушевљава и за узвишеним, племенитим и што је главно — моралнпм. Песник треба, да у индивидуалности својој осети, да није довољно само бити ноетичан, већ да треба имати ијаче уобразиље, више оригиналности, дубљих мисли п ширих ногледа о схватању света и његових појава. Свега тога и уопште лепога у његовим несмама нема. Па какве су, да чујемо већ једаред те његове песме? Има их отпрнлике — као што сам већ рекао неких двадесет, штампаннх досада само у „Бранк. Колу“ и у „Ср. Књ. Ј'ласнику“. Ево једне на приказ: