Delo

178 Д Е Л 0 не уме нежно, љупко н днвно да нзрази — онда нас његова песма и читав низ његових иесама не могу занети, очарати, нитп се срцу нашем допасти. Од како је наш Бранко својим лаким, природним, ал’ и језгровитим, чистнм певањем освојио срца српска тако, да ће му песме трајати „докле срце за срцем уздише“ од то доба нсто тако опада наше песннштво. Каква грдна разлика између Бранка и Ћурчина! Бранкове су песме „драго камење у жеженом злату“ а у песмама Ћурчиновим од језгровитости, од песничког полета и идеалности, од истинског осећања ни разговора. Он пева тек онако из луксуза, из моде — просто у ветар, а кад загледаш у њих боље, видећеш, да су то све голе речи и... ништа више. Нека је од њих са своје ндеје, покварености, неваљалих мисли п неуљудних „гомилајућих“ израза, које само чула драже (о „иожуди“, о „телу, када си ми понајближе“, о „дирању девојке“, о „голицању руком“, о „дизању на камару сена“, о „осећању недара под руком“ итд. птд.), тако одвратна, управно скандалозна, да је се човек мора стидети и гнушати Ево напр. ова: ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТ: Све је ишло добро, својпм путем: II све сам чешће у твом крилу спаво, Голицала си ме руком п погледом Већ се у срећи писам распознаво. Опда је дошо дан пре времепа. Знам, да си била весела п ведра, Кад сам те диго па камару сена Под руком сам осећо тп недра. Збуњепо сам стисно тело впто V II тад учиних глуиост, главом лаком, Кукавички сам за донуст ппто, За нољубац — у трепуту таком! Од тога доба пису посла чиста Тужпо те гледам у часима дугим: Ти сампом збориш ко са сваким другнм, Нн око тн се јаче не заблиста. „С. Књ. Гласп.“ бр. 62. од 1903 IIII доиста се чудимо и врло замерамо угледним редакцијама „С. Књ. Гласника" у Београду и „Бранк. Колу“ у Карловцима, што немају толико нризрења и штедљивости спрам