Delo

„поезија“ м. ћурчина 179 својих претплатника и чит. круга, те примају и штампају у својим листовима оваке накараде од поезије, које само руше углед осталим изврсним производима тих листова. Са оваквим и сличним песмама тешко да ће се оплеменитп укус читалачке публике и младеж одушевити за идеју и победу највише срнске ствари. И ми би желели, како у интересу наше књижевности, тако и наше публике, да пом. Уредништва наших најбољих листова буду строжији при избору песама, што их за штампу спремају. Неможемо а да не посумњамо у лош укус дотичне господе, кад могу такове песме да штампају. Ћурчин пак мисли, што му је песма необичнија и материјалнија, да је тим и боља. Само нека није као у других песника — обично, природно, него нешто изванредно, неправилно, материјално и према великоварошком блазираном духу у љубавним изразима „опипљиво“ — па вам онда лавори и аплаузи не гину. 3" свакој песми погрешке противу правила естестике, психологије, етике и логике. Што од овога више одступа, тим мисли наш песник да буде некако и генијалнији. Бесправилност и генијалност као да постају све више и више један појам. А данас је уопште вена лирскога песннштва, као оно дечије богнње. Једва да има човека поле осетљивија срца или научника, који није патио у своме младом добу од те болести. Највише њих брзо се излече из ње и кад доцнцје у својим зрелим годинама на пожутелим листићима прочптају своје песме, које су с муком п „у зноју лица свога“ направили, нли се самн застиде, или се пак зажеле оног лепог и фантастнчног доба, у коме су могли и „осушена дрва пољска“ с толике жарн и одушевљења да опевају. Алп има и таквпх, којп не само да дуго не могу од тих богиња да се нзлече, већ напротив, та нм се болест увуче и у сам организам, те пх као манија пратп кроз цео жнвот, а нротнв тих нема вештачка лека, .јер онп не траже лаворику у киселој чорбн, већ на своме челу. Наш млади несник силно је прптегао колане своме пегазу и тешким га мамузама нагонно на гумно, иа мислн да је на Парнасу, одакле је са неким ноносом иочео да разашнље у свет „породе свога ума н срца“. А и све остале песме Ћурчинове ланац су нстнх осећаја, истих мисли, једне вредностп п једног калупа. Посве нзлиншо бп било говорптп о свакој понаособ, јер какве су му оне: „Пзгубљенн тренут“ п „Самом себи“, псте су таке н оне: „Подје12 *