Delo

180 Д Е Л 0 лама, што се суше“, „Поштовани читаоци“, „Тањи крај“, „У младом зеленилу“, „С дрвећем“, „У Бечкој шуми“, „На балу“, „Није тајна“, „Планови“ и „На селу“. Ал’ од тих свију најгора је још, са своје абсурдности, отужности и бесмислености она: НА СЕЛУ: Једне ноћн изпеверио ме је сап. Отворио сам нрозор, па чекао дан. На дворшнту у полумраку Будп се живот: у буџаку Спремала се мачка, да скочи На буре; ието је трљо очи, Онда се с лествица сишо II зевајући ђубрету пришо, Да кукуриче. Ко да их се то не тиче, Спавали су даље на дрвећу Пилпћи. Около, по трави п цвећу Блистала се роса. Одједаред зачујем корак п гле! боса Девојка па бунар дође по воду; Шта ћу; употребих згоду, Скочпх кроз прозор, па к' њој. II тако ту, Боже мој, Не бирајући теме Прекратисмо време. „Бранк. Коло“ бр. 24. од 1903 стр. 744. Ако је когод од читалаца „Ср. Књ. Гласнпка“ или „Бранк. Кола“ чптао лошију, гаднију и гору песму од ове, тај нека се сместа пријави у корист Милана Ћурчпна. да се не бих морао сам сирома песник уверити о томе, да је међу сараднпцима пом. листова „последњи“ па „ма какво било то друштво“.... што каз’о Ћурчин. Јер у противном случају морао би М. Ћурчин по својој задатој речи — „заћутати за навек“. Истина, напред сам рекао, да се до оне познате у 65 бр. „Ср. Књ. Гласника“ издате прокламације „о својим властитим песмама" није водило рачуна, нити где о њима говорило. Но цитирајући ову последњу песму, (На селу), сетио сам се, даје на њу написана особито згодна и духовита пародија у 159 бр. београдске „Штампе“ од 1903 године под овом изјавом: „Један од наших најнозпатијнх и најзнаменнтијих књнжевника н несника, коме се не допада, што М. Ћурчин гроши свој дар и време на овакву врсту поезнје, написао је под тим нстим на-