Delo

182 Д Е Л 0 ;зију, јер то није пеема из одушевљених песничких, препуннх груди, него је нека врста: „лирскога кихања". М. Ћурчин стоји на гледишту обичног живота, те пада из поозије у прозу. Његове песме казују свет онаки какав је, човека онаког како једе, пије, пуши, плаче, љуби, (телесно и неваљало) а тиме је већ загазио у прозу. Оне су постале више ради моде — сецесије — него из чувства и песничка позива. Његова ноезија је као н оно: пролетњи или летњи шешир по најновијој фазони, који, без икаква реда натрпан сламом, перјем, цвећем, пантљикама и чипкама изражава ипак неку идеју, али обликом врло разноврсну, по каткад доста и укусну, елегантну, али обично фантастичну, нејасну, нагрдну и смешну. Па као што се и тај шешир за неко време носи и трпи ради моде, а после опет — кад пређе мода — са подсмехом одбацује и нрезире, тако ће се исто и Милан Ћурчин позније уверити о својој поезији, да то није било ништа друго, већ просто мајмунисање некадање луде и глупе моде. Ја бих радије саветовао и искрено желео Ћурчину, да се — кад превре и прекипи у њему струја млађих дана — ода иосве на научну радњу, а уверен сам, да би он на пољу науке својим знањем и положајем, својим карактером и научношћу, могао да учини многе и корисне услуге своме народу! Панчево. Милан Л. Поповић.