Delo

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н НАППСАО СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (НАСТАВАК) XXX — Шта велиш ти, Анђе? — запита у вече газда Стојан газдиннцу Анђу, чим је дошао кући. — Је лп паметно да ее уортачим са Пером? Неко му запрећ'о у главу, да му је боље не напуштати радње, него да нађе ортака. II данас дош'о у моју магазу, бајаги да ми нлати дуг, па ме се дове'зо п зове ме... А у њега је капитал грдан, па би се могло трн пута боље радит’... — А што мене питаш? — одговори Анђа мнрно. — Ти то боље знаш. Стојан се извали на шнлти, налактн се на њу п подунрнје главу шаком. — Ја сам чптав дан смишлЈо о томе, — наставн брзо. II смислио сам, да је паметно примит' му позив. Кад бп се ја дочеп'о његове радње, чуда би почннио. Био бн у њој сам господар, нико мн се ни у што мијеш о не би, јер се он не ра_ зумије у томе. Радно би све, како би хтно. Саставно би муштерије п своје и његове, па да видиш после! — А шта ћеш с твојом робом? — запита газднница. Стојан се лукаво осмпјехну. — II то сам данас смислно, — рече. — Он ме, додуше, зове, да нрепншемо робу и да помнјешамо, алн ја то нећу.