Delo

•204 Д Е Л 0 јер њен изговор да пма штититп интересе својих поданнка, у оваком случају не вредп. Све што они буду претрпели имају да прнпишу само себи и ником више. Казна, прописана земаљскпм законнма за изгреднике, примењена на туђе мисионаре бнла би логична последица њеног суверенитета. Забрана од стране државе, у којој су пемири, да шире њихове догме или прогонство њнхово из земље, не би били довољан узрок за интервенцпју, чак и у случају кад су онн били послани тајно од владе своје државе. в. У више је маха покретано пптање: да ли Велике Силе смеју пнтервенисатп у послове друге државе ради заштите поданика те државе, који су гоњени због њихове религије. Ако будемо судили, но оном што је бивало, можемо рећп да је допуштено интервенисати. Турска је у овом питању, као и у свпма њему сличним питањима, била она држава, у којој се збило понајвише интервенцпја овакве нрироде. Већнна мешања страних сила у њој била је правдана верским разлозима. Вера је била за европске државе најзгоднији изговор да оне постизавају у њој своје политичке планове. Од вајкада су турска полиција и њепе грађанске власти имале посла са којекаквим калуђерима и калуђерицама, који су под заштитом једне или друге силе мугили воду у њој. Требало би, мислимо, да се и пнтервенцијама овога рода стане на пут; изузев случај предвиђен од Ватела, а то настаје кад верска гањања добију облик кривичних ексцеса према потчињеном народу, који је у исто доба и различите вере од владајућег народа. Фодере иде још даље, те ни у таком случају не допушта интервенцију, пошто злостављени могу, по њему, напуститн земљу, у којој су гоњепи, и уселити се у другу паметнију и човечнију, где би нашли гаранције за своју верску слободу. Тврђење Фодеревљево могло би по некад бити умесно, али не увек, јер, ако се узме да би требало овако да поступи народ који је ушао као гост међу староседеоце једнога предела од којих сада страда, не можемо рећи то исто кад је гонилац гост, који је силом покорио староседеоце, који на основу свога приоритета по времену, имају прече право на те пределе. Ми држимо да у таком случају нема места Фодеревљевом тврђењу, јер из те би доктрине излазило да за слабијега не постоји никако право, но, чим је воља јачега, он мора да се повуче и да ћутп. У осталом н поред прпвидно