Delo

'206 Д Е Л 0 •сила шпнта добро не доноси у томе, те су с тога оставиле самим идејама да напреднпје од њих пстнсну несавремене, лажне. Држави је данас призната потпуна аутономија у верском погледу, те је све, што се тога тиче, остављено увиђавности сваке од њих: да реши на начин који се понајвише слаже са њнховпм унутарњим уређењем. Само лажне верске идеје који се испољавају спољним знацима и недопуштеним фактима, којима је стављен у питање опстанак једне државе, могу дати довољно разлога за оправдану интервенцију; или потреба да се заштити један потчињен народ, који је због својих верских убеђења изложен опасности да угине од злостављања његовог завојевача. 7. Пнтервенцнја којом хоће да се прибави поштовање законима човечанства. — У овој хипотези пма се посла са владом једне државе, која на најгрубљн начин гази најосновније правне и људске законе. Држава, којој се замера зато, треба да спада у ред цивилизованих држава и да је члан међународне заједнице. Кад ови услови постоје, пастаје питање: хоће ли бити допуштено да се ннтервенпше у послове те државе, да би је наморалн да поштује законе који нстнчу нз људске природе. Гроцнје, који је први расправио ово питање допушта принчевима и владаоцима да објаве рат против таке државе, како би је приморали да се саобрази са осталим у ногледу чувања основнпх правннх појмова. Хефтер, Фјоре и Блунчли јесу скоро истога мишљења. Присталице Гроцијеве држе да је интервенпјенат у праву да казни свирепу владу. Но пошто суверенитет једне државе престаје на њеној граннци, те она не може да казни ни појединце, своје поданике, који су успели да пређу њену граннцу, ми држимо да јесте право, по ком претендује интервенијенат да казни владу те државе, још мање основано, пошто над њом не постојн никакав судија. Вател се у овоме не слаже са помепутим писцима. „Чудновато је — каже он — да паметни н расудни Гроције тврди, да један владалац може с правом узети оружје да казни народе којн злочиначки греше против природнога закона... Он је упао у ту погрешку, што припнсује сваком слободном човеку, а по томе и сваком владаоцу пе знам које право, да кажњава крупне ногрешке које бн сачињавале повреду природног права, чак и оне које се пе тичу ни права нн безбедности његове... Поред свнх мера предострожности, којима он ограничава своју доктрнну ипак његов сентпменталпзам отвара врата беснилу енту-