Delo

254 Д Е Л 0 — Није казала! — Да ндемо? Је ли? — Како хоћеш... То јест... ти иди с Бигјеловима, јер ја по ручку морам у град. Ваља ми се видети са Швирским можда ћу га довести амо. — Онда можемо одрећи? — Не, не; иди с Бпгјеловима. Успут могу ја свратити да се извпним. Али не, извинићеш ме ти. Он пзађе, јер му је ваљало остати саму са својим мислима. — Није му казала! Полањецки осетп због тога лакнуће и радост. Није казала мужу, није се нашла увређена, позвала их, дакле пристаје на све; готова је да пође и даље да оде кудгод је он усхте повести. Шта би и ово позивање било друго ако не да га умири, ако не одговор на његово: „До виђења сутра!“ (Наставпће се)