Delo

замеинти Алкесте. У љутиии је тера. То пређа Хераклеса. 11а кпд и она склопи руке да молн, Адметос попусти да је слуге одведу на дпо дворца. Но Хераклес ие да да је слуге воде, већ то треба сам Адметос. Тако аановсда сам Зевс. Адметос савладан даје руку. Хераклес им саставља руке и нодмже вео. Алкеста! Адметос ,]е срећан, а Алкеста ћути, још нод влашћу мрачних богиња. Тек ће у трећој зори срећаи Адметос чути јој мила гласа. Хераклес иде, молећи Зевса да штити ово двоје. Нека је вечита слава Хераклесова! * У овоме брзоме нацрту налази се само главна целина. Она јс у делу пак заокругљена обиљем иуних описа, неколиким епизодама и сцепичним местима. Све то показује уметничко и умио сликање античкога сликара, ФИлосоФа и несника. Карактеристика поједипих личности носи на себи тип чисте, пеобрађене, неувијене природности; ничим неулепшана човечија душа износи се у наготи искрене исповести. Алкеста би, на пример, код Корнеја или Ига, Шилера или Шекспира, добила божански ореол. Њена би преданост била етерички чиста, Фанатички узвишена над природом и себичним везама за земљу. Бол њене душе отпшао би у гроб скривен са њом. Код Еурипида јс она друкчија. Велика да се жртвује, није велика да скрије све себичности, које мора савладати растајући се са сластима овога земаљскога света. Она мужу своме, кога п иначе мучи савест, иодноси цео рачун снојих жртвоваља. Тужна је што последњи пут гледа цветну Тесалију и светле видшсе њене. Страхује од нодземне, мрачне и страшне стазе, којом се у смрт иде. Призива децу да у душу унесу слику мајке своје, не би ли је за навек упамтили. Признаје да јој је лакше умрети но иреживети смрт својих. II, као вршак егоизма, јесте оно место, кад она прилази своме брачном одру, љуби му подглавље, сећајући се свадбене ноћи, кад ју је муж примио као љубу своју. У сећању на та мазна и страсна миловања, њо.ј је тешко што ће ту можда која друга бити, срећнија или не, али свакојако са мање љубави. II даље се, нред служавком, размећући, вели како јс била тако верна, тако чиста и нежна. Према свему види се да нам Алкеста не изгледа довољно постски јака, као игго смо то научили да се уметнички улепшава у романтичној снази. Ми вндимо како јо.ј срце нролази кроз све оне мене што их изазива нриродни нагон, у бруталности античког класика. Тако и Ферес, Адметосов отац, никаквом слабошћу или каквим