Delo

НАША ВОЈСКА II ЊЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА 37 положајима. Стара болест, која и благостање, и напредак, иа чак иуслове за победе, налази и увпђа једино у „ауторитету властни! Нема спора да је у војсци ауторитет власти главнн чинилац те да војска може постојати као организована сила; али власт без ослонца на интелектуалну и моралпу моћ пе означује собом никакав нужан ауторитет. Мундир и спољни украси официрскога звања, које се да неком ћивтици, неком општинском ћати или сину некога сељачкога газде и т. д., из којих се састоји већина резервних офицпра, и права коЈпма се они, по сили свога положаја, снабдевају за издавање заповестн и за изрицање казпе, не чпне услов да се тиме добију и старешнпе, које ће моћи и умети да са пстпнским ауторитетом врше своје старешинске дужности. За старешннски ауторитет тражн се, ире свега, да старешпна темељно познаје своје дужности, да је потпуно вичан својим пословима, да има довољно службене практике и умешности п да, затим и главно, својим општим образовањем и васпитањем стоји над масом, која му се поверава на командовање. Тих услова паши резервни официри немају сем, наравпо, оних неколико десетака школованих људи. Уопште, спрема, коју наши резервни официри, у својој великој већинн, имају — ннкаква је, а појмовп њихови о служби и о задатку старешина у војсцп често стоје испод сваке критпке. Већнна резервних официра којн су до данас добили та звања, махом је одслужени каплар или подпаредпнк, којп су, пзашав из војске по одслужењу обично обвезнога рока у њој, изгубили п оно мало службене практике, што су могли стећп за време краткога борављења у кадру. Друге какве озбиљни.је спреме они савршено немају. Опа пак спрема коју су им, предходно производству за резервне офпцпре, тобож давали на неким месечнпм и двомесечним курсевнма. као п испптп које су они полагали за чпн резервног официра — то је пародпја испита и снреме н таква мнзерија, о којој се не би могло нн говорити, а да се човек тужно не насмеје. Притом, дапашњн резервни официри, чнја је спрема, као што рекосмо, једва равна капларској, људи су н грађанн, који жнве о својој зарадн п за своје пнтересе, на немају кад пп могућностп, а не осећају нп потребе да се баве нзучавањем војеног носла. Пнтересп друштва, чнји су онн чланови, и питања социјална и политнчка која на сваком кораку додирују њнхове приватне пнтересе, више их се тичу од ннтереса п напретка војске, у којој онп