Delo

НА БОЖЈИ ПУТ III Давно се казало да шуша и вук не могу заједно. За дивно је чудо било да су Лека и Зеинил и толико колпко су могли скрасити један с другим. а никога нпје изненадило кад је једном и међу љима прсла тиква. Као п свака зграда, тако се п друговање зиђе постепено, камичак по камичак, не неђељама. не мјесецима, но годинама; а руши се не годинама, не мјесецима, не неђељама, но кроз дан кроз два. Не, нијесу се наши јарани помразили због крста и пбрпка. ни због диобе шићара, ни због паша, нп због ппјена п мргиња, пи због руха и орушја — не. Сасвим је и новп н дубљи узрок бно кадар да их збије са заједнпчког друма п нзбаци пз ахбапскога седла. У Коритима у Граду, у бијесној потурчењачкој породици Тановића бпјаше нарасла ђевојка — дајојје пара требало тражнти поћерај саврх Иланпнице па сагнај таман до дно Конавала. Зваху је Везирка. Таке цуре и онаког стаса, хода, ока п погледа, лица и коса као што у ње бнјаше — не хвалитн јој вјере — о Богу и о мојој грешној момачкој души — нијесп видио куда си ногама допнрао! Пуна; румена; прикладна; ипо јој црно — црно, што бијело — бијело, да се два ока од н.е не могу одвојитп. Што пак бијаше вал.ана; руката. што својим очпма впдп то свнлом иа ћенару пзвезе; хербаб око свашта н иксан — као да је девет година с вилама друговала. А уз то хазгин Туркиња — „опкрочпла бедевпју врану“ — како бп рекли моји племењаци, иа само што бјесује — као впхор по прашњавом путу. Дело, књ. 34. 4