Delo

50 Д Е Л 0 Лекн, као и Зеинилу, се већ бјеше навршнла двадесет пета година. Раскрупњао се, растутњио, напунио снаге, и начпнпо момчнном — пе бпло примјењено — баш као баковит јунац. Нпје се могло наћн тога мајковића да му смнје рећи: „јбч! куд си наг'о?“ ни присднјенка који бп се усудио да му пане на прси. А ако му је каква грешница потпала под похотљива кољена, та се сама собом није могла нреврвути нн обрнути у постељн за читаву неђељу дана. Сила је то, море — хеј!... Како га је ђаво по његову занату носио там’ н амо уз Гацко низ Гацко, и како се пнтравао кад год би се макао са зорли планинкињама, то је појмљиво, да су за његово овално чело пријењали чежњиви погледн, а у његове се риђе брке на лијеппм му образима запутавали дубоки лахорасти уздисајп запањенпх красотнца. Једиа од тпх њежнпх створова која се најлуђе занијела н везала мерах за нашега објешењака, била је — Везпрка. У оно доба блаженога прољећа кад бреза најјаче замрезга, а плашшски иоток највраголастије носкочи с камена на камен п најнејасније зажуборп да се само с њим орошени калопер п немуштп цвркут безбрижних птичица може споразумјети, иознао се Лека са Везирком. То је било под Коритскнм Градом на Ублнма, баш кад је туда он, не знам окле, пролазио, а она била дошла но воду. Вндећи дивна момка каква прије ннкад ни.је гледала, а под каурским рухом п салтанетом што дотад на њене очи није излазило, Везирка опусти уже и кову низа се и упиљп се у незнаног делпју, без икаква осврта што је он „Влах“ а она „Туркиња" и да јој пред мушким ваља по правовјерном хадету покрити лице дуваком. Срећом, мјесто је само по себи заклонито а иикога није било близу ко бп их могао непрпжељно сназнтн, те је и Лека слободннје обратио пажњу на машлп булиџу. Као да га звизну муња уврх перчина па му прострујп кроз све дамаре п згрчи распомамљено срце, тако остаде запањен н заслијен.љен чудном љепотом чудиовате љепотице. Као да га неко опаса врелим синџиром и магнетном куком привуче, тако, без обзпра на све опасностп које га могу снаћи, грмачн те иреда њу. А она? Стоји као кнн; час блиједи, час се јаирн; а очи с њега не скида. Он се — а да зашто је мушко? — ирвп нрибра, и назва јој Бога. Она му нрнхвати ио-