Delo

НЛ БОЖЈИ ПУТ 65 — Нијесам, нашо, тако ми сунца што те грије! Лаже всето, к’о што с' и научило, да ли не видиш ђе кнадп па н’ умије? Та нијесам се помампо да зборим што не треба; а к'о ирава раја и усред пусте планине се не бик смио усулит' да промислим што ружно турском хрзу и светињама и свијетломе падиши, а камо ли да иг нсујем у царском суду ђе се дијели права подједнако Латинину, Вла’у и Турчину, сиромаку к'о и богатоме! — извињаваше се Лека. — Лажеш, Бахорче, тањевино и несоју! — растутње се Дедага на давуџију, на скочи разјарен, потеже чибук а сврну му симсију па замахну како ће несретног балију њнм између оба ока. Мујо се уви и избјежа из ходаје блијед као клак. Лека изађе за њим, пристиже га на степенице па ће опет исто као и прије: — А што ме давијаш, кад ти фајде није — да му то и то и с дином и са кораном и са Свецем и са султаном и са свијем што му пр’о прага прелази осим шарене мачке! — Валај их и ја гребем кад им суда нема! — скреса Мујо као Влах с коца, па нретури сингави стручељак преко рамена и отпуха кући грдан и жалосан. А Лека, на једну руку весео што је нагаравио Турке а на другу шалећи педесет талијера за које би и четирп онаке јунице могао купити, одјезди на свој сенат: да и даље удаје вједогоње а жени ђаволе. Невесињски. (Свршиће се) Дело, књ. 34. 5