Delo

70 Д Е Л 0 би редактори протокола, а по кад кад и пуномоћници захтевали известан размак времена ради одмора, он их нпје слушао: „Верујте мн, говорно мп је са висине свога џиновскога раста, рад никога није убио.“ Ту је реч добацивао весело, са уверењем о својој физичкој и моралној снази, као човек који гледа само свој цпљ, и, одиста, захваљујући томе непрекидном и тако добро руковођеном раду, посао је био свршен за тридесет дана. Сувишно би било рећп да су друга два представника Немачке помагала свога шефа најтачнијом дисциплином: физпчки врло разноликн, онп су били налик један на другога по оданостп. Кнез Хохенлое, мршав и хладан, имао је ћошкасто лице, упале и раширене очи, нос као орловски кљун, осмех чак суморан, реч суву п збијену. Г. Билов, државни Секретар за спољне послове, напомињао је својом крупноћом и о: руглнм и мирним цртама својега потпуно избријаног лица, својом дугом, коврчастом, плавом косом, благошћу својега погледа и својим питомим говором, на доброћудну физиономију гдекојих црквеннх достојанственика. Али под том благом спољашношћу, тај вешти и фини дипломата изводио је, као и његов друг, не врднув у страну ни за једну линију, заповедничку мпсао канцеларову. У томе друштву класичка и оштра изгледа, необично лице нрвога министра Аустро-Угарске, грофа Андрашија, падало је одмах у очи као контраст. Његове црне н страстне очн блистале су се пспод дубоких сводова од обрва: његова коврчава коса таласала му се по челу: његов на више повнјен брк, његово лице нешто заморено бурним животом, његове црвене униформе, претрпане златним ширитима, даваху му мање изглед дипломатског преговарача него каквог ватреног уметннка или јуначког војводе. Ваљало се ослободити успомена на Метерниха и сетити се скорашњег преображаја Хабзбургове монархије у корист мађарских елемената, да би човек разумео пресудни положај тога високог романтичког племнћа на традпционалном Двору у Бечу. Али силни израз његова погледа н вештина његова говора одаваху правога шефа једне владавпне. У њега је без сумње био поносит и жив темнераменат његове расе, али, за столом конгрескнм, он је јасно и са виспне расправљао крупне ствари, чпју је солуцпју изводио жарком пстрајношћу. Истина је да је његова неуснљена пристојност нзгледа по кад што чудновата, али његова снлпа речитост, његов пријатан разговор слагаху се тако добро са његовом бурном судбипом, његовим