Delo

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 71 пређашњим искушењима и садашњом величином! Он сам радо је напомињао те чудне мене: он је, — некада као бегунац осуђен да буде обешен као бунтовник, у 1848. години, — одговорио једнога дана, у Берлину, на .један комплименат због ордена Златног Руна коЈије носио о врату: „Да, без сумње, алије мој лик, у другим временима, носио са свим друкчпју огрлицу." Говорио је тако без афектације, додирујући руком драгоцени накит, мање занет можда игром речи него драматским интересом несталности људске судбине. У главноме, гледам у њему паладнна, државннка или човека од света, он је врло радо био примљен по салонима, а на скупу је играо.једну од првих улога. Свуда се кретао са толико енергије колико и елеганције и видне слободе духа. II одиста је имао неке заслуге, у тај мах, када је у потаји изводио своје амбиције са Босном п Херцеговнном, и када је у тајности комбиновао са кнезом Бизмарком онај тројни савез, несвесно дело Конгреса, које је било намењено да постане главнп фактор у европској политици. Додајем да су његову политику најпотпуније потпомагала два његова друга: један, барон Хајмерле, човек од каријере и студије, и којп је чак нробао и да га наследи, исто тако прнјатан у манирпма колнко и солидно образован, допуњавао је и појачавао негова средства за акцију неоспорном техничком компетенцнјом, као што признати тактичар извршује стратегијске концепције главног ђенерала; други, гроф Карољи, посланнк Фрање Јосифа у Берлину, давао је блеском својих примања много сјаја царевој мпснји. Нагласгто сам мало раније тешкоће посла којп је пао у део нашим француским нуномоћницима. Морам рећи да предусретљивост кнеза Бизмарка, као и добро расположење које нм је указивао цео скуп, нешто умањаваху трновптост његову; алп је ипак ваљало добро разуметп и одмерити држање у будућностн, и онрезним и чврстим држањем задобити пуно иоверење свих учесника у Конгресу ради поступна повраћаја нашега утпцаја. Тада су много критиковалп наше представнике. Мпслнм да је право да им се ода правда: у истини, онп ннсу бнлп нспод онога што се од њих могло очекпватп, п њихова иннцпјатнва стално се показивала без наметљнвостн н без слабости. I'. Вадингтон, од пре краткога времеиа мпнистар спољних послова, није нрипадао дипломатији; алн су га његове раннје етуднје носветиле у наше послове; познавао је бар основе петочиих питања. Али, што је внше вредпло од тога нешто површнога