Delo

Д Е Л 0 4 9 знања, Г»ио .је врло опрезна духа и умео је тачно судитн: речпт н пријатан беседник, извежбан у поступцнма парламентарна живота, спајао је тако особито корисне особпне у скупу из хетерогеннх елемената које је ваљало штедити. Његова отворена физиономија, његов частан и помпрљив карактер, допадаху се његовпм колегама: своје мншљење бранио је енергично, алн је показивао пријатну предусретлшвост и према мншљењу других, н у његовим беседама није се могло опазити ни суптилности, нп задњих намера. Политика „чистих руку“ није за цело код њега била нешто што се већма волп него друго а још ман.е каква доктрина: свакојако, како тада нисмо видљиво могли иматп друге, за цело је боље бпло изгледати спонтано скроман него пестрпљив н обманут. Г. Вадингтон је за цело био управио своје погледе на Тунис, али је сматрао дајетребало само опипатп и спремнти земљиште, а дотле, пожњети моралну добит од некористољубива држања. Тако беше себн задобно много кредита: његово посредовање увек се радо примало, било да је утврђпвао наша вековна права у Леванту, било даје предлагао размицање грчкнх граница, било да је износио своје осећаје о разним питањима која су била на расправљању. Ма да је од свога енглеског порекла задржао извесну наклоност према лопдонском Кабипету, његово неоспорно француско родољубље и његова природна неирнступачност уливаху највеће поштовање, и, врло често, његова вешта п искрена реч задобпвала је његову мишљењу једнодушност слушалаца. У осталом, онјеимао норед себе, да би потпомогао и расветлпо његов ход, у тој средини новој за њега, једнога одличног дипломату, свога присног нријател^а, грофа од Сен-Валпјера, којн је пре неколико месеци бпо акредптован код немачкога Двора. Тај посланик првога реда оставио је нензгладнв утисак у сећању оних којн су га нознавали. Судбина му беше доделила најређе дарове, у исто време кад н оштру чврстнну. Све на њему: израз његових црта, сјај његових очнју, његов глас који се дизао п спуштао, његова племпћска елеганција, одаваху отмену прпроду. Његове способности онравдаваху његово брзо наиредовање, н он је умео умернти љубазношћу и гипкошћу свога духа пешто поносит изглед својега држања. Али је скупо плаћао те милости среће: већ од дугог низа година, честе кризе једне непзлечиве болестн, некакве болести у стомаку, лагано су трошиле његову снагу. Ипак је он текао каријеру и створио