Delo

м Д Е Л 0 ДаФина (стидљнво) Ако буде Божја воља!... Јовица. Знам ја већ!... Знам све!... ДаФина (брзо) Знате?! А од куда знате? Шта знате? Ко вам је казао? Јовица. Па он, мој Родољуб, ваш учитељ. Пис‘о ми је у писму и све ми казао: и како те много воли, и како ће да те узме, п ваздан којешта ми је пис’о, на зове и мене, да му се и ја к‘о отац, ту иађем, и ја ето дођо’. Није ми баш било до тога трошка, а и дал5 је! Али, кад је за то, онда се морало. II тако ти ја дођем лено до Београда на дамчику, а ту седнем у ватрена кола, (крсти се) анатема и‘ било, и ево ме сад овде (гледа око себе). ДаФИна (радосно, за себе) Јух, благо мени! Пис'о му... Воли ме... Оће да ме узме!... (Јовицн, умиљато) Твој син је право злато, прави је анђео!... II ја њега волим, на ето, волим и тебе, к'о свог оца, јер чим си његов отац, онда си и мој!... (Загрлп га и љуби). Јовица (гура ,је полако руком) Остави ме, дијете, молим те! (За себе) Ја ’ди му бијадоше очи? Пише ми да је млада к’о капља росе!... Е, баш ти ови учевњаци, од силпе науке оћораве! (Гласно) Јесте, јесте, знам јато!... Ваљанје мој Родољуб! А ‘ди ли је он само?! Зар се тако дочекује отац?! А, чекај се ти, господпчићу мој, питаћу ја тебе! (Гледа у Дафпну, за се) Матора! Матора, славе ми! Али му нећу кварити воље. ДаФипа. Баш мало пре оде доле низ Мораву. Сад ће се он вратити, јер вас погледа. (Гледа у страну десно). А, ево мога оца! Можемо бар сви заједно отићн мало до нас, док се господин не врати. Наша је кућа ето ту, близу. Јовица. Не браним вала, днјете. Ја сам већ пош'о но свету. VIIIVIII ДаФина, Јовица, Живота гћивота (дође с деспа. Обучен је нола сеоски нола градскп: пангалоне, фермен, гуњче, шубара, плнтке цппеле. Преко рамепа посп јагњећу кожу. Поштаиа се и пе смотри Јоннцу). А шта ТИ радиш ОВуд, ОКО школе, а? Зар ти не чуваш дућан, братац мој слаткн, а? Д&Фина (иритрчи и загрли га) Отац, отац! Радуј се! Весели се!